Do danas – ispunio Dačića. I radikale raspolutio postoperativno. Ostalo nije, zbog svetske ekonomske krize i svinjskog gripa, piše u Vladinom „Paketu mera“.

Kada je Koštunica, ničim izazvan, umesto „sigurice“ (vlade bez izbora), birao inat krsteći ga principom, i „vraćao mandat narodu“, naš je junak prizvao u pomoćhaškog oslobođenika Milutinovića („I Srbija i svet“, predsednički izbori 1997.) ispaljujući rafalno – „I Evropa i Kosovo“!

SRS je, i posle izbora, ostala najjača stranka, broj onih koji su bili za „Kosovo pre Evrope“ bio je veći od onih koji su bili za Evropu bez alternative. Kidnapujući, međutim, Palmu, Mrku, Krkobabića i Dačića ispred nosa Koštunici i Nikoliću, pobednik u miru kandidovao se i za zakonitog naslednika političke zaostavštine pokojnog Miloševića.

Bio je za Mićuna, a protiv Đikija u njihovom obračunu na prelazu iz hiperinflatorne ‘93. u deda Avramovu ‘94, no ga je pokojni premijer pomilovao, ali i, u potonje vreme, (za)držao na distanci.

Pad Živkovićeve vlade zatekao ga je na mestu jednog od potpredsednika – javnosti se učinilo – u dubokoj senci „bagera iz Niša“ i poslednjeg „čuvara vatre“. Živkovićga na Predsedništvu stranke, 17. novembra 2003, ubedljivo pobeđuje u trci za nosioca liste DS-a za vanredne izbore. Ali, posle samo pet dodatnih „dana na terenu“, i pošto ga je prethodno (danas) visoki funkcioner DS po Italiji ubeđivao da je dovoljno samo da se vrati u Beograd – Glavni odbor opoziva odluku Predsedništva DS!

Tri meseca potom, dileme više nije bilo: Izborna skupština ga, skoro pa aklamacijom, bira za predsednika DS, a naš junak usput ubacuje još jedan zicer – ucenjujući delegate („ili on – ili ja“) sprečio je izbor Čede Jovanovića za potpredsednika i tako potpuno likvidirao unutarstranačku opoziciju.

„Budućnost odmah! „ – prvi put je uzviknuo u proleće 2004. i, u prvom krugu, ostao iza Nikolića za 87.000 glasova da bi ga, u drugom, s vetrom u jedra kohabitanta Koštunice i ostale tzv. evropske Srbije, prebacio za 250.000. Bio je to turnir jakosti slabijeg „čelindžera“ ili osrednjeg „fjučersa“, na kome, prvi put u novijoj srpskoj istoriji, uslov za izbor nije bio izlazak 50 odsto upisanih birača.

Verujući da u njemu raste „mali Koštunica“, onaj pravi mu je sledeće dve godine namenio ulogu omiljenog premijerovog opozicionara, poklanjajući mu vreme da uzme vazduh i konsoliduje „Sabljom“ ranjenu stranku. Uzeo je, u januaru 2007, 64 mandata, što je, sa narodnjačkih 47, bilo dovoljno za novu vladu (zalud, opet, radikalskih 81), u kojoj su Koštunici pripali oklop i ordenje, a DS-u zlatan glas. Potrajalo jeste ni godinu dana, ali dovoljno da pobednik u miru još jednom „upotrebi, pa baci“ Koštunicu i Nikolića i narodu podari novi ustav, pa nove predsedničke izbore koje, opet, dobija „iz dvojke u kec“. U prvom krugu kaskao je za Tomom blizu 200.00 glasova, u drugom ga je – rehabilitujući Miloševićevo „S nama nema neizvesnosti“ iz 1990. i plašeći pučanstvo nadolazećom radikalskom opasnošću – pretekao za 100.000.

Sve ostalo je prezent i dokaz da Dobrica nije bio u pravu.

Koštunica je, recimo, od pobednika u jedinom pravom izbornom ratu (onom protiv Slobe, septembra 2000), preko poverenja 86 osto građana Srbije, tj. rejtinga koji se mogao meriti sa Titovim, obrnuo krug do velikog gubitnika u miru.

Naš pobednik u miru ni u jednoj borbi nije učestvovao, a sve ih je, od decembra 2003. do danas, na domaćem terenu, podobijao. Ovde je samo još Miloševićumeo da sveopšte poraze, na unutrašnjopolitičkom polju, kapitalizuje u lične pobede.

Autor je PR konsultant