Ljudi veoma bolno osećaju da gube državu, bolno doživljavaju i blokadu Republike Srpske i osećaju nesigurnost u pogledu budućnosti Balkana, Kosova, priznavanja bivših jugoslovenskih republika… Mi imamo jedan realističan pristup državi: ili ćemo reći da ona ne može da postoji ili ćemo od nje napraviti pravu državu. Država je važnija od Demokratske stranke.

Socijalisti nude mir, skidanje sankcija, povratak u svet: Nema veće neizvesnosti od „otvaranja međunarodnog paketa“. Počelo je odbrojavanje: pri svakom otvaranju tog paketa ide pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se taj poklon dobio. To je neki monstruozni loto u kome niko ne voli da dobije na njemu, jer je svaki dobitak vezan za ispunjavanje čudesnih uslova… Podrška Zapada nikad nikom u Srbiji nije donela glasove. Naprotiv, oduzela ih je. To što Kinkel i Klinton hvale politiku Srbije, ne verujem da će doneti glasove onima koji reprezentuju tu politiku.

Ako se Milošević vrati politici koja ga je izbacila na srpski pijedestal: Ne bih imao ništa protiv. Čak bih to sa zadovoljstvom prihvatio. Ne želim da se u Srbiji Drina multiplicira. Jedna Drina kao granica, kao blokada je previše: praviti sad nove Drine, deliti na levu i desnu stranu bilo bi suludo. Naša šansa je stabilna Srbija. Našu politiku razumeju ljudi koji imaju vremena da malo zastanu, malo razmisle, a to teško mogu biti ljudi koji su uplašeni, nemaju struju, nemaju grejanje. Naša stranka nema za cilj rušenje Miloševića, ni rušenje socijalista… Mi ne vidimo svoju politiku u tome da njih napadamo, ali ako nas prisile moraćemo.

„Nacionalno pitanje je sad nacionalističko pitanje“: Nema danas opcije koja bi bila čista građanska opcija. Danas je nacionalno pitanje, pitanje okvira za život i za bilo kakvo bavljenje bilo čim. Kad vas bace u vodu, svi delovi vaše odeće, ma kako različiti bili – biće mokri. Ko pokuša da to apstrahuje i kaže, potom, „ja nisam u vodi, ja sam na suvom“ – s njim nešto nije u redu. Mi moramo da rešimo problem svoje države i države svojih sunarodnika da bismo mogli da se bavimo drugim temama. Mislim da se ta dva procesa moraju odvijati istovremeno. Dakle, na jednoj strani, ja potpisujem taj „Apel“ gde iznosim svoj stav o odnosu ove države i Republike Srpske, a na drugoj strani hoću da se bavim i ekonomijom. Nisam pristalica teorije koja kaže „hajde prvo da napravimo državu, pa ćemo posle demokratiju“ – najbolje je da to radimo istovremeno. Paralelno sa zaokruživanjem granica, moramo da formiramo i sadržaj te države.

Kad bi DS bila na vlasti, kako bi izgledala država: Najpraktičnije bi bilo odmah proglasiti konfederaciju sa Republikom Srpskom, jer to očigledno nije u suprotnosti sa voljom Kontakt grupe. Zatim, raditi na tome da dođe do usklađivanja standarda u pravnom i političkom sistemu i drugim oblastima, da to samo formalno bude konfederacija, a u suštini jedna država. Pitanje Krajine je mnogo teže i, u ovom trenutku, ne može se rešiti na isti način, ali cilj državne politike bi morao biti da i Krajina bude inkorporirana u tu državu. Ta zajednička država bi bila država modernog tipa, integrisana u Evropu, sa standardima evropskih država. Srbija je sada na pola puta: imamo smešan parlamentarizam koji nema nikakve sistematske temelje, nego je jedan balon koji lebdi u vazduhu. Zato i „šlajfuje“ u prazno, jer imamo jedan jednopartijski sistem u svemu drugome, osim u političkom sistemu. Parlamentarizam bez pluralizma u drugim sferama – propašće, jer je to samo iluzorna sloboda.

(Izvodi iz intervjua sa predsednikom DS dr Zoranom Đinđićem koji sam, pod naslovom „Podrška Zapada ne donosi glasove“, objavio u nedeljniku „Pravda“, 19.10.1994)