Pssst 2009.

„… Prekosutra se dešava „ono“ o čemu, prema tumačenju Komisije koja „to prati“, danas i sutra naše novine ne smeju da pišu. Dakle, na 48, pa i manje sati od „onoga“, uvek je poneko od zaslužnika, državnih i javnih, obilazio „uspešne kolektive“, koristio makaze radi presecanja crvenih vrpci, dodeljivao ključeve „stanova solidarnosti“, otvarao nove pogone… I sve su to – naravno, s pravom – uredno beležili režimski mediji, bez obzira što je to zabranjeno, jer su ti zaslužnici istovremeno i imena sa listića na „onome“ što se prekosutra dešava. To je zato što je svaki čovek, kao što je poznato, dvojna ličnost, pa ima tu privatnu i javnu crtu koje su, naročito u našem političkom životu, precizno odvojene. Te, ako je, na primer, neko stranački funkcioner, on – podrazumeva se – na 48 sati pre „onoga“, to sigurno nije, već samo i jedino državni funkcioner (šef države, ministar, gradonačelnik…), jer on tad „zamrzne“ funkciju i jedino misli na celi narod, a nikako na svoj stranački interes…“

Bio sam, priznajem, naivan verujući da će nadolazeća kontrarevolucija (stigla je četiri godine potom, a od tada je minulo još devet!) doneti nova pravila, nove vrednosti i novi moral u politici.

Trećeg juna 2009, u tekstu pod naslovom „Most Zemun – Borča“, autorskog dubla Đilas – Antić, saznadoh (iz svih beogradskih dnevnih novina odjednom) da smo „ušli u poslednju fazu pregovora“ u vezi s kineskom ćuprijom preko Dunava. Četiri strane, tri slike, crveno na plavo, kunstdruk, separat, grb i logo Skupštine Beograda…

Petog juna 2009, na dan izborne tišine („… znači – Zemun“ i „Šengene beli, Voždovac te želi“), isti bivši novinar D.Đ, ovaj put u singlu, na po celoj strani, opet, svih nacionalnih dnevnika, obavestio je sugrađane da se „takvo (pitam se: kakvo?) ponašanje zaposlenih u gradskoj i opštinskim administracijama prema građanima Beograda, neće tolerisati, te da će on „preduzeti sve mere kako bi se obezbedilo poštovanje građana, kao i profesionalno i nepristrasno postupanje zaposlenih prema vama“, tj. nama…

Za svaku je hvalu što je, gradonačelnik stonog grada, početkom lipnja, po dvared, raportirao građanima i, ni po babu ni po stričevima, finansijski pomagao baš svim prestoničkim listovima „da prežive“. Ali što za partijski raport zahvati iz gradske kase i što baš 3. i 5. juna, gradonačelniče?

Jer, ako se sa prvim čovekom Beograda složimo u oceni da je neuspela radikalska inicijativa za njegovu smenu, u stvari, bila „predizborni marketing“ uoči vanrednih izbora u dve beogradske opštine – kako onda razumeti top-vesti iz gradskih rubrika ovdašnjih medija u dane izborne tišine? Prva: Gradonačelnik, već za ovo leto, najavio donošenje novog zakona koji će omogućiti brzu legalizaciju 150.000 divljih objekata u Beogradu. Druga: Gradonačelnik najavio prvu liniju metroa za osam do 10 godina. Treća: Gradonačelnik uklanjao nepropisno parkirane. Četvrta: (Gradonačelnikovi) Putari trenutno saniraju 42 ulice u gradskim opštinama, od toga samo u Zemunu – 23. Peta: (Gradonačelnikovi) Predsednik Republike, premijer, zamenik premijera, prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova (što će reći, sva trojica!), iz Makiša, najavili preispitivanje sumnjivih privatizacija i pozvali nadležne da zaštite radnike…

Naravno da život ne može da čeka. Niti da stane u dane predizborne ćutnje. Iako je, za nepunu godinu, čak i hronično sumnjičave „eldepeovce“ uspeo da uveri da je zaista „tajfun“, a ne ono čime su ga oni, ne tako davno, „krečili“ – ovakvom „kampanjom podsećanja“ na sebe samog, na DS i pomalo SPS, a sve o trošku Beograda, gradonačelnik je potcenio zdrav razum svojih sugrađana. I „korakom napred, uz dva koraka nazad“, utro stazu izbornom fijasku vlastite stranke.

Osim ako još neko uspehom DS-a ne smatra „pobedu“ nad obezglavljenim radikalima i izvojevanu realističnu mogućnost samoubilačkog saveza s bivšim radikalima.

Ako je za opravdanje Đilasu, ne tako davno, i Koštuničini su, o državnom trošku, kroz rekla-kazala kampanju „Kosovo je Srbija“ objašnjavali Srbima da je Kosovo srpsko. I eto gde su sada, (sa sve uludo potrošenim Šojićem) tek – rame uz rame s Krkobabićima i nastavljačima Slobinog lika i dela…