Za neupućene to su oni prijatelji što, za razliku ruskih, imaju pravo da vas, usred Srbije, nekažnjeno uvrede, povrede i, ne daj Bože, tome slično, jer imaju imunitet. Valjda došli da prikažu našim profesionalnim soldatima kako se ratuje, pošto je našima to, čak i u odbrambene svrhe, zabranjeno. Jer, pre tri leta, baš nekako u vreme kada je ratna osovina Tači – Haradinaj – LJimaj (čestitam „evropskom Kosovu“ na „evropskom“ izboru!), ušla u proces osnivanja kosovske albanske vojske – ondašnji Kancelar, a odskora naš vrhovni Vodič (ubuduće: Vrhovnik), obećao iz Niša: Srbija više nikada neće ratovati! Nego će, ahahaha, uz pomoć naših „evropskih prijatelja“ i „NATO partnera“, da povrati Kosovo i Metohiju koje su 1999. okupirali ti isti naši „prijatelji i partneri“!? No, da vidimo kako su ovu dilemu rešavali lideri nekih drugih bivših jugoslovenskih naroda, već tri decenije miljenici „naših evropskih prijatelja“ i naših „NATO partnera“.

Osnivač i prvi poglavnik moderne hrvatske države (ne računajući onu koja je postojala od 1941 – 1945) dr Franjo Tuđman ovako je zborio 24. maja 1995, na zagrebačkom Trgu bana Jelačića: „Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela, ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo vodili političke razgovore, a iza tih pregovora formirali smo oružane postrojbe. Da nismo to uradili, ne bismo došli do cilja. Znači, rat je bilo moguće izbjeći, samo da smo odustali od našeg cilja, tj. od samostalnosti Hrvatske!“

Lider bosanskohercegovačkih Muslimana (od 1993: Bošnjaka) Alija Izbetbegović, u februaru 1992, nakon što su predstavnici sva tri BH naroda potpisali plan EU o statusu uređenju buduće BiH, svoje naknadno povlačenje iz ovog aranžmana obrazložio je rečenicom „za državu ću žrtvovati i mir“, da bi svoju viziju i pojasnio 14. januara 1993: „Moramo ovdje graditi jednu civiliziranu državu ili nemamo šansi. Dakle, ne čisto muslimansku državu ovdje napraviti. Mi to ne bismo trebali uraditi, iako će ona, kako se to kaže, via fakti biti to, jednostavno, drukčije ne može. To će biti ipak država u kojoj će biti 80 odsto Muslimana i bit će onoliko muslimanska ili bošnjačka, kako hoćete, koliko je Francuska francuska unatoč tome što tamo ima, isto tako, Arapa tri miliona, ali to je francuska država i tu je Francuz predsjednik vlade i predsjednik republike i svi su ministri Francuzi i drukčije mu ne može da bude. Prema tome, mislim da ta činjenica, da će njih biti još po 10 postotaka jednih i drugih unutra, ne mijenja na stvari da narod koji je izborio tu državu ima sva prava koja, ne birajući, poštujući pravo onih njih kao manjina.“

Slovenija, bivša SFRJ republika koja je najdalje poodmakla u „prihvatanju evropskih vrednosti“, takođe je samostalnost, evropsko miropomazanije i ekspresni prijem u EU zaslužila, fingiranim „desetodnevnim ratom protiv srbokomunističke armade JNA“, preuzimanjem granica i uklanjanjem državnih obeležja SFRJ, uprkos odlukama i nalozima legitimne Savezne vlade Ante Markovića. Slovenački „bog rata“ i potonji premijer Janez Janša docnije se hvalio kako je psihološki trenutak preokreta u gledanju na taj „rat“, iznutra i izvana, označilo obaranje helikoptera JNA od strane Teritorijalne odbrane Slovenije.