Kao što efikasan novinski naslov ima funkciju izloga (privući čitaoca da pročita baš taj, u moru drugih, možda i boljih, tekstova), tako originalan državni ceremonijal hoće da privlačnom formom spinuje suštinu političkog događaja.
Kada bi neko, prosečnog recipijenta masmedijskih sadržaja, pitao o čemu su se to dogovarali i dogovorili predsednici država centralne i jugoistočne Evrope, verujem da niko pojma ne bi imao.
Ali, da je, na austrougarskoj tvrđavi, a u srcu srpske duhovne metropole, naš predsednik, maskiran u Tita iz najslavnije nesvrstane faze, posadio, oko sebe, za okrugli sto, malo EU i više NATO-a, malo zapada i više istoka, više slovenstva i manje pravoslavlja, svu jugoslovensku braću i nešto bivše sovjetske imperije – to smo svi zapamtili. Sto je, zapravo, više bio u formaciji „vitezova kvadrata“; nije, doduše, potpisivan nikakav mir, mada su domaćini Boris Tadić i Bata Kan-Kan, poprilično ličili na mirovne posrednike…
Pripravan da me popljuju oni koji tvrde da je predsednik, u stvari, najkurentniji maneken Srbije, tvrdim da je novosadski 3 E sabor (energija, ekonomija, evropovezivanje), najveći trijumf srpskog državnog protokola u poslednjih nekoliko decenija.
Tim pre što je novija srpska istorija, nažalost, prepuna primera diplomatskog ponižavanja naše države i njenih reprezentanata.
Poslednju kapitulaciju, koja se zvanično piše Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova, a od milošte još i „pobeda nad NATO agresorom“, potpisali smo pod vojničkim šatorom jedne NATO baze u Makedoniji, pošto su mirovni pregovori započeti u kafani „Evropa 93“, gde i danas stoji tabla koja podseća da se tu odlučivalo o „vleguvanjeto na NATO silite vo Kosovo“. Jedan od potpisnika s ove strane nedavno je svedočio da su našu delegaciju NATO snage, tokom pet dana pregovora, „čekale na granici, vodile do baze i svako veče vraćale natrag“.
Pet meseci ranije, presuđivano nam je u francuskom zamku, uz šampanjac i zveket srebra i kristala, po principu „uzmi ili ostavi“. Toliko o ravnopravnosti i dignitetu naših pregovaračkih ekipa.
Pre toga, Milošević je dejtonsku „pobedu mira“, skupa sa počivšim Tuđmanom i Izetbegovićem, parafirao, takoreći, u kućnom pritvoru kasarne Rajt Peterson, a u povesti diplomatskog protokola ostao je zabeležen i tzv. „put viskija“ od Sarajeva do Goražda, koga je „projektovao“ Dik Holbruk, držeći kod sebe i flašu i čašice.
Da ne idemo unazad previše daleko: Bezuslovnu kapitulaciju oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, 17. aprila 1941, izdiktirao je nemački general Maksimilijan fon Vajks u pero opunomoćenicima Simovićeve vlade i komande, šefu diplomatije Aleksandru Cincar-Markoviću i generalu Radivoju Jankoviću, u zgradi čehoslovačkog poslanstva u Beogradu. Zanimljivo je da je to prethodno odbio da potpiše „pronemački“ Dragiša Cvetković, iako je upravo radi toga 15. aprila bio priveden u Beli dvor…
Ne ulazeći u unutrašnjopolitičke i unutarstranačke porive predsednika DS koji se ne mogu prenebreći, predsednik Srbije je, svojim kolegama po rangu, tako vešto odigrao ulogu vodiča po „Leopoldu“i „Parku“, na Petrovaradinu i Fruškoj gori, da je ostalo samo da zaključimo kako je Srbija: prestonica „Mitelleurope“, zamajac zapadnog Balkana, motor jugoistočne Evrope, garant mira i stabilnosti i tako dalje i tome slično.
Belodano je, uz pomoć diplomatske etikecije, pokazano da i u sferi međunarodne politike i na polju međunarodnih odnosa nismo „tikva bez korena“. Dokazali smo, na koncu, da se istorija diplomatije sa velikim slovom „O“ rodila baš ovde, u Kapeli Gospe od mira u Karlovcima, kuda je Tadić prošetao predsednike.
Da ne beše ovog političkog „Egzita“, naime, malo koji bi putnik – namernik starim drumom od Beograda ka Novom Sadu, svratio na znamenito mesto gde su se 1698-99. odvijali prvi međudržavni pregovori za okruglim stolom (da niko nema primat u pročelju) radi okončanja Velikog bečkog rata. Gde su se pregovarači sastajali 36 puta, ulazeći istodobno, kroz četvora vrata, da ni tu ne bi bilo prvenstva nijedne strane, pre nego što su konačno odlučili da potpišu (Karlovački) mir, 15 minuta pre ponoći, „kada su zvezde imale pogodan položaj“…
A kad smo već kod okruglog stola, kao pristalica teze o srpskim (među ostalima, i) „ortodoks Kelts“ praroditeljima, prepoznajem i ovde „naše maslo“. Naš daleki prarođak, britski kralj i keltski mit, Artur, osim što je osnovao viteški red, vadio Excalibur (mač) iz kamena i verovao da će do Svetog Grala stići samo vitez najčistijeg srca, smislio je i instituciju okruglog stola, kao nagoveštaj načela univerzalne ravnopravnosti. Svi Arturovi vitezovi sedeli su ukrug, kako nijedan slučajno ne bi pomislio da je povlašćen u kraljevom srcu…
Boris Tadić je samo malo začeprkao po našoj prošlosti i – otvorile su mu se karte. Daj bože, da iz ovako briljantno dobijenog gema na svoj servis, predsednik Srbije, izvuče pouke i za, makar, ceo set.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
