… da se „Srbija i Nemačka zajedno suočavaju sa teškim poglavljima istorije i prošlosti“, srpskom narodu uvali „štafetu genocidnosti“. A, umesto toga, evo, duboko gazimo i drugu „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu, a da taj „dijalog“ (monolog, recitaciju…) niko od nas, običnih smrtnika, dakle, niko sem Vrhovnika, Tajnice mu i Ledenog Đurića – nije ni primetio.

Celu nedelju dana, Srbija drhti u iščekivanju da nam Vrhovnik priopći šta mu je to onaj zamenik jednog od desetina pomoćnika američkog državnog sekretara naložio kao obavezno gradivo za do kraja ovog polugođa. I dočekasmo – ponedeljak u 21.00, „Kako sam lupio šakom o sto Hojt Jiu“ – ujkino ekskluzivno poveravanje sestriću (svaka sličnost sa relacijom predsednik vlade nacionalnog spasa – glavni urednik glavnog kvislinškog lista u Beogradu, od 1941 – 1945, nenamerna je), tj. televizijskim „pink panterima“… Hendikepiran saznanjem da će sa Vrhovnikovim genijalnim planom o tome kako ući u EU, sa sve Kosovom u sastavu Srbije, štovano gledališče ružičaste TV više saznati baš kada ova kolumna bude u štampariji, posegnuo sam za spasonosnim odgovorom u tekstu „Pravo služenje narodu“ koji je Nedićev sestrić (i glavni njegov analitičar i propagandista) Krakov objavio u svojoj „Obnovi“, još 12. oktobra 1942:

„… Potrebno je stalno isticati neophodnost, razumnost i korisnost puta kojim danas srpski narod vodi (Vrhovnik, prim. C.M). I naglašavati da je to jedini siguran put u budućnost! Skretanje sa ovog puta bilo bi vrlo štetno i vrlo opasno. I niko, zbog toga, ne bi smeo ovo previđati i zaboravljati. I svesno gurati narod drugim putem na kome je on doživeo tako teška razočarenja i podneo tako jezive žrtve…

… Svi istinski srpski rodoljubi (sa Vrhovnikom na čelu, prim. C.M) toliko su već puta isticali da je održanje reda i mira u Srbiji bitni uslov našeg fizičkog opstanka i jedini siguran naš izgled za budućnost. I da je, u okviru toga mira i reda, mogućnost našeg uspona u planskom i predanom konstruktivnom radu na unutrašnjoj, ličnoj i opštenarodnoj obnovi i materijalnoj izgradnji i podizanju naroda… Sročile su se tri simbolične reči: mir, red i rad čije potpuno oživotvoravanje za nas, zaista, znači vrlo mnogo. U smeru onog što ove tri reči danas znače treba da se razvije naše plodotvorno rodoljublje… … Srpskom narodu nisu danas potrebni ni frazeri ni besposleni profesionalni politikanti koji služe kao instrumenti i pronosioci tuđinske propagande, nego radom oduševljeni pregaoci i stvaraoci…

… Služenje narodu, ono pravo istinsko rodoljublje, najviše, najlepše i najsvetlije osećanje u srcu i duši svakog nacionalnog čoveka, u ovakvim prilikama kakve su naše, mora biti, pre svega, u muškom gledanju stvarnosti u oči. Ni za dlaku ne sme niko od nas, od društvenog vrha do dna, gubiti iz vida zbilju položaja u kome se nalazimo… Služenje narodu je u idenju putem mudrosti, a ne u stranputicama, obmanama i fikcijama.“

… A „vođa koji uspeva“ – pisao je, pre više od 120 godina, autor „Psihologije gomile“ Gistav le Bon – gomili natura ono u šta sam veruje neprestanim, dogmatičnim i, do iznemoglosti, ponovljenim izlaganjem svog stava, bežeći, kao đavo od krsta, od svakog pokušaja analize ispravnosti tog stava!

Ah, da iz redova vlasti, za sada, čuh samo jednu jedinu, konkretnu ideju u vezi s budućnošću Kosova i to od predstavnika najstarijih sugrađana (ostalima maca odgrizla jezik!). PUPS veli: „crvena linija“ je imovina države i građana Srbije i Srpske pravoslavne crkve na KiM!