Uravnilovka

Da DSS ima onoliko aktivista koliko ih se skućilo po „poreskim cenama“ (!) stambenog prostora, Koštunica bi bio vladar Srbije, a ne „deveta rupa“ na svirali u zemunskoj vlasti.

Da je babi „ona stvar“, bila bi deda. I obrnuto. Al’ pošto nije, eto „zicera“ za propagandni štab DS da, usled letnjeg zamora kreativnih krvnih zrnaca, kroz propusnike u vidu samozvanih demokratskih, tj. režimskih, medija, iz „stana na doživotno korišćenje“ na Bežanijskoj kosi (ni Čavić im nije svet), lansira još jednu odsudnu bitku za jednakost u siromaštvu.

Niko u Srbiji ne može preko reda, mimo prava i pravde, dodeljivati stanove po privilegovanim cenama, zbog toga što je neko u dobrim odnosima sa nekim ministrom ili činovnikom – reče poznat čovek u pratnji Verana Matića, dok je skrušeno, praznih ruku, dolazio na TV useljenje.

Ne znam zašto, i pre nego je iz Krunske krenula razrada Njegovih misli, posegnuh za podsetnim štivom iz istorije proletarijata i političke filozofije.

Tamo, na primer, piše da je demagogija, pored ostalog, i praksa kojom vlast udaljava građane od stvarnog učešća u javnih poslovima, upućujući na nebitno i obećavajući neostvarivo. A pod odrednicom „uravnilovka“ stoji – sistem ujednačenog nagrađivanja, nezavisno od količine i kvaliteta obavljenog posla, odnosno potpuno društveno izjednačavanje građana.

U reformisanoj gimnaziji „šuvarici“ imao sam predmet „marksizam“. Da je geslo samoupravnog socijalizma „svakome prema radu“, a komunističkog raja (to je ono „jedan kazan“) „svako prema sposobnostima, svakome prema potrebama“ – učio sam što sam morao. Ali, u socijalistima utopistima istinski sam uživao, preferirao Tomasa Mora, zemlju „Utopiju“ i, najvećma, Tomaza Kampanelu i „Grad sunca“. Zato danas pratim i soc(demokratske)ijalističke filozofe novije generacije, recimo pristalice novije filozofske škole dačićizma – „ne treba da se bavimo prošlošću, već budućnošću“. S tim da se iz onog „prošlost“, logično, izuzima period od 2004. zaključno sa prošlim letom. Kojim se, istim, jeste poželjno baviti.

Svi smo to pravilno razumeli, osim, po običaju, premijer („ne čujem dobro, ali biće uhapšeni“), pa je naredio da se obustave svi postupci o dodeli stanova „na osnovu odluka prethodnih vlada“. Dočim, samo računajući od rehabilitacije višestranačja u Srbiji, te prethodne nisu jedino dve Koštuničine, na šta je mislio onaj poznati gost na useljenju, već i Zelenovićeva, i Radoman-Božovićeva, i Šainovićevića, i Marjanovićeva, i tripartitna Minićeva, i Đinđićeva, i Živkovićeva, pa i one konfederalne – Kontićeva, Moma Bulatovića, Žižićeva, Pešićeva, Sveta Marovića. A i one dve „Ko sme da vas pogleda u oči“ živele su il’ od manjinske podrške il’ od dobre volje kanala DTD koji danas ima šum na frekvenciji.

I tako, zaklaše vola za sto grama mesa. SPS je ratnih devedesetih kupovao socijalni mir i produžavao sebi opstanak na vlasti, totalnom rasprodajom (Sale 99,99 %) i krčmljenjem društvenog stambenog fonda. Zato što su stotine hiljada građana tada, otkupljivanje stanove za nekoliko stotina maraka, a onda ih preprodavale za stotine hiljada evra, neke generacije pre moje, moja i sve one posle moje – mogu samo da sanjaju svoj krov nad glavom ili, možda, aplaudiraju visokom gostu na useljenju, nadajući se da udar na Koštuničine znači i početak ispravljanja te kolektivne nepravde. Ali, to bi otvorilo novi krug masovnih nepravdi, a i državni sekretar za privredu i privatizaciju najavio je da će, do kraja godine, Srbija biti i definitivno bez društvenog kapitala.

Posle 5. oktobra, da je nova vlast zaista bila reformatorska, mogla je da retroaktivno napuni državnu stambenu kasu – da onima koji su otkupljivali društvene stanove ispostavi iole ozbiljne (a i dalje povlašćene) fakture, a da tim novcem obešteti sve one koji su, takođe, uplaćivali u stambene fondove, ali nisu imali sreću da ih neko tamo „izboduje“ i pokloni im besplatan stan.

Ako je za nauk, SPO-u su prvi okrenuli leđa baš oni koje je udomio u „krugu dvojke“; Slobu je izdala pastva kojoj je posvetio toliko socijalne skrbi; i radikalima su pobegli vlasnici impozantnih kvadratura; u redu za odlazak od Koštunice su oni koji su stanove u Beogradu kupovali po crnotravskim cenama.

I lepa vest: Posle nekoliko svečanih dodela virtuelnih ključeva, Čavke je dobio stan (samo) na korišćenje, ali – stvaran. Možda nije po pravu, ali jeste po pravdi.