Ustavobranitelji i blankotumači

Druga je nedelja otkako je Joja, ne onaj s Kozare, već ovaj iz Zemuna što je prekardašio s kvadraturom poslastičarnice, uveo sebe, u novom odelu, u srpski parlament, a da izbora nije bilo. Administrativni, kome predsedava mali Konstantinović (eh, Otpore, Otpore…) zaključio je kako se „nisu stekli uslovi za prestanak mandata narodnom poslaniku J.D. koji je iz Srpske radikalne stranke prešao u Demokratsku levicu Roma“, i to zato što je Joja „u međuvremenu, obavestio parlament da niko ne može da raspolaže njegovom ostavkom“.

Prođe, eto, i 10 meseci kako je Toma evropejac, dakle naprednjak, a da u „Službenom glasniku“ izgubljena službena dokumenta (konvertirane radikalske ostavke) nije oglasio nevažećim.

Šešelj je ostavljen i zaboravljen i od neprijatelja i od bivših prijatelja; kolege po retorici, odavde, izbrisali su ga iz memorije; one iz susedstva da i razumem. Da nije korektnog Ljajića koji se službeno stara o njemu kao pritvoreniku iz Srbije, ostatak političke otadžbine najradije bi ga i bukvalno izopštio, sa sve Srpskom radikalnom strankom pride…

Radikali, elem, nisu sveci. Setimo se samo kako su oni vređali političke rivale, unižavali mirotvorce, diskvalifikovali neistomišljenike.

Ali, to nije tema ove priče. Reč je o pravu i njegovom preslobodnom tumačenju u Srbiji 2009. godine. SRS je na poslednjim parlamentarnim izborima bila pojedinačno najjača partija u Srbiji. Po proporcionalnom sistemu, a to je onaj slučaj kada građani na izborima zaokružuju stranke, a ne kandidate za poslanike, podsetiću.

To aktuelnim ustavobraniteljima, baš kao u Slobino vreme njegovim ustavopiscima i zakonotumačima, nekad nešto znači, a nekad uopšte ne znači, jednom jeste, a drugi put nije važno…

U Srbiji su samo na prvim višestranačkim izborima, 1990, poslanici birani po većinskom sistemu, imenom i prezimenom, pa mnogima (Slobodan Vučetić, Miroslav Ilić, Miloš Laban) ni slikanje s Miloševićem nije pomoglo da postanu poslanici.

Unatoč tome, ali i faktu da i Ustav omogućava blanko ostavke i praktično kao vlasnika mandata označava stranku, Ustavni sud je 2003, na štetu DOS-a, a u korist DSS-a, presudio da je poslanički mandat slobodan i nije vezan za članstvo u stranci / koaliciji. Pozivanje na ovakvo tumačenje, pak, nije pomoglo dvoma poslanicima G 17 plus, jer su mandati ekspresno vraćeni njihovoj matičnoj stranci.

Još pre toga, DOS minus DSS je presudio da je otcepljeni Bane Ivković gazda nad svojom poslaničkom stolicom, a ne tadašnji obezglavljeni SPS. A i pre pre toga je vladajuća levica, i bez konsultovanja ustavotumača, dvared procenjivala slično.

Što će reći, opšti karambol. Pokatkad blanko ostavke važe, ponekad ne važe. Uz izgovor da – jeste da Ustav dozvoljava „stavljanje mandata na raspolaganje stranci“, ali izborno zakonodavstvo to, kao, zabranjuje.

Kada se, posle izbora, mandati raspodeljuju unutar partija, kandidati za poslanike spremni su na sve da bi bili na stranačkoj listi – da potpišu blanko ostavke, da plate svoje mesto, da se zakunu u crkvi, pred Bogom i Alahom.

Ako, zaista, na jesen, Zakon o Narodnoj skupštini propiše da poslanici budu vlasnici poslaničkog mandata, ali i da mogu da ga povere političkoj stranci s čije liste su izabrani, biće to početak kraja najunosnijeg zanimanja na današnjoj javnoj sceni Srbije – profesije „preletač“. Uvođenjem imperativnog partijskog mandata, poslanik bi bio operisan od svoje samostalnosti, ali zar samo članstvo u političkog stranci nije vrsta odricanja od dela svojih sloboda!? Uostalom, ako već ne želimo većinski izborni sistem, on se uvek može modifikovati tako što se biračima ponudi da glasaju za izborne liste, ali i za imena na tim partijskim listama. Pa da stranka, onda, bude obavezna da u Skupštinu delegira zaista one ljude koji dobiju najveće poverenje građana, a ne da na liste stavlja atraktivna imena, „magnete“, za koja unapred zna da neće biti poslanici.

Ne znam da li bi time ustavno-pravno politiziranje izgubilo na značaju, ali sam siguran da bi ova vlast onda imala više vremena da se bavi uvođenjem „boljeg života“ za sve nas, ne „berući brigu“ i iscrpljujući snage na podrivanju obešešeljenih radikala.