Podsećam na to jer vidim da mnogi nisu (ili se prave da nisu) razumeli moj naklon kuražnosti efendije Erdogana, koji je, onom nemačkom ministru diplomatije, odbrusio: „Ko ste Vi da razgovarate sa predsednikom Turske? Treba da znate granicu, Vaš nivo je turski ministar inostranih poslova“. Hteo sam da kažem da čovek ima herca i državničkog dostojanstva, a ne kao ovdašnji reprezenti vlasti i opozicije koje, sa sve šefom naše države na čelu, visoki funkcioner Merkelinih demohrišćana Mekalister, u okviru predizborne kampanje svoje stranke, postrojava po Beogradu, lažno se predstavljajući kao navodni panevropski ministar…

Provlačeći se, jutros između svežih iskopina, pored presušene, g(l)anc nove, fontane, u centru današnjeg rimskog Singidunuma, setih se one mudre izreke: Si vis pacem para bellum! (Ako hoćeš mir, spremaj se za rat!) Pa mi pade na um opaka sumnja: da neće, možda, sam Vrhovnik, ako proceni da nikako drugačije njegovi (trenutno, tipujem na Malog i Vesića!) ne mogu da pobede na beogradskim izborima – da bude kandidat za gradonačelnika?! Jer, taj se, recimo, 2012, takođe kandidovao za gradonačelnika (možda bi mu bila „treća – sreća“, jer nije pobedio ni 2008!), a postao premijer pošto je prethodno Jorgobanku „otpremio“ za guvernerku Centralne banke; pa, na primer, iako je, do aprila, bio na (ustavno) nemerljivo jačoj funkciji premijera (Kancelar!), ipak, dobrovoljno, otišao na ustavnopravnu poziciju „engleske kraljice“, tj. predsednika Republike!

A mnogo štošta navodi na tu vodenicu: Je li ovaj najpoznatiji student novosadskog i beogradskog, a diplomac kragujevačkog Pravnog fakulteta, saopštio da „predsednikova slika na zidu, jelte, odražava državno (slutim: i Bg!) jedinstvo“, mada mene kao običnog politikologa iskustvo učilo da bi državno jedinstvo, još više od te fotke, odražavao unutrašnji konsenzus u vezi s poštovanjem ustavnopravnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje? Pa, eto, zar i vas to forsiranje „unutrašnjeg dijaloga“ o Ustavu i Kosovu, „s najvišeg mesta“, ne podseća na vakat iz aprila 2013 kada je Vrhovnik, tada u funkciji Pe-pe-vea, prizivajući vanredne izbore, začikavao Srbe sa severa Kosova, nudeći im referendum, ali isključivo sa formulacijom „da li ste za Briselski sporazum“, a ni za živu glavu sa pitanjem „da li Kosovo treba da bude u Srbiji ili ne“? Jeste da je njemu, još otkako je postao Kancelar, „maca odgrizla jezik“, jeste da je naš Vrhovnik, kao Milo i Filip na kotrljajuće, postao alergičan na svako „r“ od referenduma (o NATO-u, o Kosovu, o EU), pa od tada najvoli da sebi persira kao da je on lično Srbija – „Srbija se odlučila za evropski put“, „Srbija ovo, Srbija ono“ – ali, ko bi ga znao?

A pobednički recept: između dve veće zavere (CIA plus albanske službe), red unutrašnjih neprijatelja iz opozicije i medija, pokoji antivučićevski intelektualac, pa malo Fidela Kastra i njegovih 687 pobeda nad zaverenicima, gdekoje željkićevo „otvoreno pismo“, sve pospete jednim ledenim osmehom frau Angele i jednim zašiljenim obećanjem iz Moskve i – to je to – deus ex machina: Vrhovnik, bez po muke, gradonačelnik Beograda!