Kao što su, na primer, nezaposlenost i investicije u prvom, a siva ekonomija i korupcija, u drugom slučaju. Oni koji se ne pridržavaju tog pravila, ili rade suprotno, spadaju u „obrnute ekonomije“. Jer, destimulišu ono što je neophodno, a podstiču ono što je štetno i opasno. Takvih je primera na pretek. Bilo i biće. Sigurno pamtite koliko je ekonomskih paradoksa proizvela „obrnuta ekonomija“. Koji se mogu sublimisati u priču o „dve Srbije“. Prvoj koja ne postoji, ali se može videti na RTS-u, i drugoj koja postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji. Baš takve dve Srbije su nedavno dovele narod pred Javni servis. I opet će, ako ne bude sreće. Na primer, nema dileme da su investicije (javne i privatne) jedan od prioriteta zemalja koje „žure“. Statistika kaže da prosečna tehnološka starost mašina i opreme u privredi Srbije iznosi 27,5 godina, što je 12 godina ispod proseka Evropske unije (15,5 godina). Jedan od najvećih uzročnika usporenog ekonomskog rasta Srbije je udeo ukupnih investicija (privatnog i javnog sektora) u BDP-u od samo 18 odsto, dok je prava mera uspeha 25 odsto, koliko iznosi u zemljama EU. Podaci još kažu, da iako će 2017.godina, što se tiče domaćih investicija, biti bolja u odnosu na 2016, one biti i dalje na nivou od 50-tak odsto u odnosu na 2007 ili 2008. godinu.

Što sve znači da investiciona ulaganja treba podsticati i stimulisati svim sredstvima. Da nije proradila „obrnuta ekonomija“. Odredbom člana 48. Zakona o porezu na dobit pravnih lica, koji je važio do kraja 2013. godine, bilo je propisano da se obvezniku koji izvrši ulaganja u osnovna sredstva, ako su direktno vezana za funkciju obavljanja pretežne delatnosti priznaje pravo na poreski kredit u visini od 20 odsto izvršenog ulaganja (za malo pravno lice 40 odsto), s tim što ne može biti veći od 50 odsto obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje (za malo pravno lice 70 odsto). Pri tome, neiskorišćeni deo poreskog kredita može se preneti na račun poreza na dobit iz budućih obračunskih perioda, najviše do limita od 50, odnosno 70 odsto obračunatog poreza u tom poreskom periodu, ali ne duže od deset godina. Pravo na poreski kredit ne ostvaruje se za nabavku polovnih osnovnih sredstava. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica iz decembra 2013. propisano je brisanje pomenutog člana 48, odnosno ukinuto je pravo na korišćenje poreskog kredita po osnovu nabavki osnovnih sredstava. S tim da ova izmena ne utiče na pravo korišćenja poreskog kredita iz ranijih perioda, koje su investitori stekli u skladu sa odredbama Zakona koje su važile u momentu sticanja tog prava, a čiji se neiskorišćeni deo može koristiti i u budućem periodu, ali najduže u narednih 10 godina. To praktično znači da će neiskorišćeni deo poreskog kredita na koji je ostvareno pravo u 2013. kao poslednjoj godini korišćenja poreskog kredita, moći da se iskoristi najkasnije u 2023. godini. Što je samo po sebi kontradiktorno. Oni koji su investirali do kraja 2013, mogu koristiti poreski kredit u narednih 10 godina, a oni koji počinju investiranje u osnovna sredstva u 2014. godini i narednim godinama, nemaju ništa.

Vlada, kao predlagač, je ukidanje poreskog kredita na investicije, opravdavala nužnošću sveopšte fiskalne konsolidacije, kao i tvrdnjom da poreske olakšice ne predstavljaju efikasan mehanizam podsticanja investicija, odnosno ne utiču odlučujuće na odluku za ili protiv ulaganja, zbog čega je procenjeno da ukidanje navedenog poreskog podsticaja neće bitnije uticati na opredeljenje za investiranje. Ministarstvo finansija je takođe isticalo da je ovakva mera, dugoročno posmatrano, u interesu privrede, budući da je republički budžet u teškoj situaciji i da, ukoliko se ne preduzmu restriktivne fiskalne mere poput ove, postoji realna opasnost od nemogućnosti vršenja javnih funkcija države usled nedostatka finansijskih sredstava. Istina, u pomenutim izmenama Zakona, postojao je i izuzetak. Poreski obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva više od jedne milijarde dinara, i u periodu ulaganja dodatno zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica, oslobađa se plaćanja poreza na dobit pravnih lica u periodu od deset godina srazmerno tom ulaganju. Ovaj „izuzetak“, imajući u vidu obim i strukturu naše privrede, deluje nestvarno i neprilagođeno, pa ga ne treba posebno ni komentarisati.

Odmah po ukidanju prava na poreski kredit na investicije, privrednici i privredne asocijacije jednoglasno su istakli da je ukidanje poreskog kredita na investicije još jedna u nizu mera kojima se u kratkom periodu povećava poreski i fiskalni pritisak na privredu. Posebno su naglasili da je efektivna stopa poreza na dobit za društva koja imaju velika ulaganja u opremu i objekte u 2012. bila na nivou od pet odsto, a da se od 2014, posle povećanja stope poreza na dobit sa 10 na 15 odsto i ukidanja poreskog kredita na investicije, povećava tri puta, odnosno na 15 odsto. Pa, umesto da stimuliše kupovinu novih mašina, opreme, uređaja i alata, država je preduzela suprotne mere i otežala modernizaciju zastarelih proizvodnih i uslužnih kapaciteta privrede. Privrednici i stručna javnost bili su frapirani i zahtevali su da se ne samo vrati staro rešenje, nego da se propiše da poreski kredit za ulaganja u osnovna sredstva za sva pravna lica iznosi 100 odsto od izvršenih ulaganja u osnovna sredstva, bez ograničenja u odnosu na poresku obavezu. Nadležni se ne oglašavaju. Ako je ćutanje, znak odobravanja, onda treba biti optimista. Samo da prođe „bitka za Beograd“ i da Parlament proradi, eto i „povratka“ poreskog kredita na investicije. Razlozi za ukidanje više ne postoje. Budžet je „ozdravio“, bae tako tvrdi Vlada Srbije.

Autor je ekonomski analitičar