Jakom dinaru niko ne veruje 1

Glavna tačka bi joj bio jedan od mnogih paradoksa „obrnute ekonomije“. (Ničim izazvani), jaki dinar u slaboj privredi.

Pošto je na vlasti, naš „junački“ dinar, joj je na prvom mestu top liste dostignuća. Godinama hvali njegovu snagu i stabilnost. Evo, pre neki dan se pohvali da se kurs evra danima fiksirao na 117,6 dinara. U sred „ekonomije u doba korone“.

Jeste od početka godine NBS intervenisala na deviznom tržištu sa 1,2 milijarde evra za odbranu kursa, ali je „vredelo“. Dinar ni gore, ni dole.

Sad su se čak i najveći protivnici fiksnog kursa „prejakog“ dinara, složili sa guvernerkom. U vreme velikih ekonomskih kriza, fiksni kurs je pogodan i poželjan. Samo da je evro makar 130 dinara, pa da se onda „fiksira“.

Što reče poznati monetarista profesor Đorđe Đukić: „Mi smo pre krize cementirali režim kursa kojim je naša valuta precenjena i sada se tu više ne može ništa“.

Naša „obrnuta ekonomija“ je potrošila mnogo karaktera da objasni nerealnost i štetnost nečeg nabildovanog i friziranog.

Da najpre kratko prepričamo našu kolumnu od osmog juna Leta Četrnaestog, pod nazivom: „Jak dinar u slaboj privredi“. Pre šest godina.

Tada smo pisali da se narod željan i gladan potrošnje, koji je zadnji put kao trajna potrošna dobra krajem osamdesetih kupio „Antine“ (tadašnji premijer eks Jugoslavije Ante Marković) televizore i frižidere, prosto „namestio“ bankarima i trgovinskim sitijima.

Građani napadnuti iz svih bankarskih i trgovačkih oruđa. Došle sve svetske i evropske marke u bezbroj novoizgrađenih trgovačkih centara. Uvozni lobi cveta. Kako i ne bi kad kurs dinara, „zove“ uvoznike, a tera domaću proizvodnju i izvoznike.

Tako je u poslednjoj deceniji (od 2005. zaključno sa prvim kvartalom 2014. godine) prosečan kurs evra povećan 39 posto. Sa 82,99 u 2005. na 115,38 u prvom kvartalu ove godine(2014).

U istom periodu zvanična kumulativna stopa inflacije bila je 123 posto. Preko tri puta više. Što bi značilo da bi, ako bi kurs pratio „domaću“ inflaciju, isti bio 260 dinara.

Lako je zaključiti da je za uvoznike država obezbedila ekstraprofit. Dok je „izvoznim dinarom“ moglo svake godine da se plati sve manje struje, nabavi goriva i isplati plata zaposlenima.

Sada je još mnogo gore. Sadašnji fiksni kurs od 117,6 dinara za jedan evro, je samo 2,2 dinara veći od onog iz juna 2014. Nepunih 2 (slovima: dva) odsto!? Za šest dugih godina.

Istina bio je pre tri-četiri 124 (5 posto više nego danas). Kad su se mnogi ponadali da će domaća valuta doći na svoje mesto, srazmerno snazi i potrebama izvozne privrede, desio je „salto mortale“.

Koliko sada pretežni izvoznici (koji više izvoze nego što uvoze), za isti devizni priliv od izvoza mogu da pokriju minimalaca, plate struje, PDV i poreza i doprinosa. Sve manje i manje.

Ako neko treba da protestuje i traži smene, onda su to privrednici i izvoznici. Koji su žrtve „popajevskog“ dinara, i visokih stopa kamata i poreza i doprinosa. Setite se da je u poslednjih osam godina (2012 – 2019) godine BDP kumulativno porastao za 15 odsto, a budžetski poreski prihodi i javni dug za 62 posto. Šta mislite zašto?

Naša „obrnuta ekonomija“ je još pre šest-sedam godina, proglasila „vanredno stanje“ u privredi Srbije. Najviše zbog delovanja dva ekonomska, i jednog političkog faktora. Precenjeni kurs dinara, i previsoke kamate na strani ekonomije, i partokratija na strani politike.

Sigurni smo, da je sada kurs bar 160 dinara, i da je u proteklim decenijama makar delimično pratio rast cena, drugu bismo pesmu pevali. Privredni rast bi bio daleko veći, možda blizu Crne Gore ili Bugarske, sa preko 30 posto kumulativnog rasta u ovom periodu.

Možda bismo u prvim godinama, imali u evrima manje plate i penzije ali bi za njih mogli više da kupimo. Da nemamo kao sada, plate od 500 evra, a da 30 posto budemo daleko od prosečne potrošačke korpe za tročlanu porodicu.

Ogromnoj većini građana i porodica nije bitno koliko primaju evra, već koliko sa svojom platom i penzijom mogu da plate komunalija, hrane i drugih elementarnih potreba.

Ako nam neko zameri da smo zaboravili da je većina građana zadužena kreditima sa deviznom kamatom, pa im je jak dinar slamka spasa, dajemo odgovor. Tek bi zato trebalo protestovati.

Ko je i zašto bankama dozvolio „deviznu klauzlu“, kada imamo svoju domaću valutu. Zašto banke dinaru i guvernerki ne veruju. Ajde banke, ali zašto ne veruje ni narod.

Guvernerka nas poziva da štedimo u dinarima, jer je dosta isplativije od devizne štednje. Epilog: 3,9 posto štednje u dinarima, 96,1 posto u evrima.

Umesto da ukine deviznu klauzulu. A da kurs stavi u službu ekonomije. Čim prođe korona.

Autor je ekonomski analitičar