Kad je teško, privreda (3)

U kojoj je, u poslednjoj epizodi, glavni junak, trgovac na crno, reagujuću na predlog svog sina da švercovane gaćice iz Cejlona i Tajlanda, prodaje u apotekama, dao pravu dijagnozu našeg privrednog trenutka: „svaki biznis u koji je uključen PDV, je osuđen na propast“. Ili u prosto-proširenom obliku: Ko god u privredi radi sve na „belo“, gotov je. Nije konkurentan. Možda bi bilo lakše, da država više navija za „svoju“ privredu. Koja je hrani i „državnu kasu“ brani. A ne da samo „steže“. Povećava akcize i stope poreza. Trenira strogoću u naplati „harača“. Koristeći strategiju suprotnu onoj čuvenoj knjaz Miloševoj: Kad galame steži, kad ćute popuštaj.

Ovde privreda „ćuti“, a država steže. TV ekonomija ima najviše stope rasta, poplava investicija traje, kameni temeljci i lopate svakodnevna scenografija. Pojedini mediji, analitičari i „eksperti“ koji govore o „vanrednom stanju“ privrede su kao „prvi petlovi“ koji uvek završe u supi. Lako ih je „pojesti“. Pošto „ćute“ najpozvaniji. Zaduženi za opstanak i napredak „bele“ privrede, u konkurenciji sa „crnom“ koleginicom, i državom koja „steže“. Privredna komora, esnafska udruženja privrednika, sindikati. Gde je ta „bela knjiga“. Sa imperativnim zahtevima i rokovima. Koju će svi potpisati i podneti predsedniku, premijerci i Parlamentu. Za zaprećenim generalnim štrajkom, ako ne bude reakcije. Šta još treba da se desi, da se ona napiše. Male plate a visoki porezi, „siva“ ekonomija najmanje 30 posto , javni“ dinosaurusi“ pojedoše „harače“ koe plaća privreda, država ne samo da daje veće subvencije strancima, nego i kupuje od njih(slučaj Fiat), udeo javnog sektora u BDP-u je daleko veći od privatnog(zato verovatno i jeste sve ovako). Nažalost, umesto „bele knjige“, kad pitate naše privrednike „kako je“, čujemo dva odgovora. Nikad gore, kad pričaju nasamo, u tišinu kancelarije ili kafane. Pa počnu da ređaju. Moglo bi biti bolje, ali važno je da je stabilno, na sastancima u Komori, gostovanjima na medijima, ili kad fabriku posete ministri.

Najveće „ćutanje“ se dešava baš ovih dana. Kurs evra pao sa skoro 124 na 119 dinara. Preko 4 posto. Što izvezeš vredi 4 posto manje. Privrednici koji u nabavci i proizvodnji isključivo troše dinare, a u prodaji zarađuju evre, „nadrljali“. Ne samo sada, već odavno. Pošto svi neto izvoznici koji više izvoze nego što uvoze i neutralni ekonomski analitičari, odavno tvrde, da je naš realni, i ujedno stimulativni kurs za izvoznu privredu i rast BDP-a , oko 150 dinara za evro. Koji bi nam, kao i u drugim sličnim zemljama omogućio veći rast BDP-a(podsećamo da nama treba najmanje 5 posto više godina uzastopno), kao i veće strane investicije. Kojima destimulativni kurs, kompenziramo subvencijama za novootvorena radna mesta. Ima li više stranih investitora koji kupuju domaće sirovine za dinare, pa izvoze poluproizvode, ili obratno. Da uvezu, pa izvezu, ili najčešće, da uvezu pa prodaju domaćoj „raji“. Ne treba biti ekonomista, pa da sve shvatimo. Dovoljno je pogledati okolo. Na sve strane ogromni trgovinski i sitiji sa uvoznom „markiranom“ robom, i ponekom domaćom oklagijom i farmerkama iz Novog Pazara. Istovremeno, domaći privrednici, za iste pare kao pre dve i po godine(kada je evro „vredeo“ kao danas) moraju sve da plate više. Struju, gorivo, sirovine i rezervne delove(ako ih ne uvoze), plate, poreze i doprinose.

Tako su naša politika i ekonomska politika (gde spada i devizni kurs) zaboravile na „naše“. Ističu da su javni dug i plate porasli za 2-3 posto. A nisu uopšte, već je to rezultat kursnih razlika, usled „jakog“dinara. Može li više da se kupi sa sadašnjom platom od 400 evra, nego onom od 385 od pre nekoliko meseci. Može manje. Jer su plate u dinarima iste, a cene više. Šta će biti kad se dinar „vrati“. Sve što je kurs doneo, on će i odneti. Što se, pre ili kasnije, mora desiti. Inače ništa od rasta privrede i BDP-a . Kao jedine istinske baze za realni rast plata i smanjenje javnog duga. Kad bi imali potrebni i poželjni rast privrede i BDP-a, onda bi se NBS mogla i smela pohvaliti da su strane investicije i velika tražnja stranih banaka za domaćim obveznicama(pogodite, zbog čega) „osnažile“ dinar. Do tada, deviznim kursom nikako ne smemo „seći (privrednu) granu na kojoj sedimo“. Uostalom, naša „obrnuta ekonomija“ nudi nagradnu igru. Zna li neko, postoji li zemlja slična našoj, koja je ostvarila veliki privredni rast i završila tranziciju ekonomskog sistema, na jakoj domaćoj valuti. Garantujemo da neće biti „srećnih dobitnika“.

Autor je ekonomski analitičar