Čiča je odmah objasnio zašto je to slikanje izuzetno povoljno po Jeremića: „Sa kim god sam se slikao, postao je predsednik Srbije! Prvo sam se 2000. slikao s Koštunicom, a on je pobedio! Pa sam se posle 2004. slikao sa Tadićem, i on je pobedio“.

– Jedino – setio se čiča – devedesetih sam se slikao sa Vukom Draškovićem kad je bio predsednički kandidat, ali on nije pobedio!

Naravno, Jeremić Vuk se slikao sa čičom usred tribine, ko što i priliči, te objasnio čiči kako će mu on lično ispuniti neostvarenu želju iz devedesetih da neka osoba imena Vuk bude predsednik Srbije.

Tako je i Vuk Drašković devedesetih sreo nekog čiču tokom predizborne turneje po Srbiji. I čiča dovatio da ogovara vlast na sva usta, te ne valja mu ono, ne valja mu ovo, ispljuvao Miloševića i sve po spisku…

– Znači, glasaćeš za mene! – pitao ga je na rastanku Drašković Vuk.

– A neeeeee…. Ja ću da glasam za Slobu!

– Kako, bre, za Slobu? Pa malopre si pričao o njemu sve najgore! – krstio se Vuk, koji se inače u to vreme stalno krstio.

– Pa jesam… Pa šta! – rekao je čiča kome tu ništa nije bilo čudno.

– Ali, kad ćeš da glasaš za mene? – pitao je Drašković Vuk.

– Za tebe ću, Vuče, da glasam kad dođeš na vlast! – objasnio je čiča u jednoj rečenici filozofiju srpskog biračkog tela, čudnovate skupine ljudi koja ogovara vlast na sva usta, ali glasa za vlast jerbo je došla na vlast.