Vučić sigurno nikada nije imao taj običaj: on ponekad ima običaj da uzme mapu Beograda i pokaže prstom u mapu. Onda oni sednu na bagere, stignu do glavne železničke stanice, ulete u poslednji momenat, i posle nikom ništa nije jasno – šta je pisac hteo da kaže, šta je arhitekta ‘teo da kaže, šta je generalni urbanista hteo da kaže…

Uglavnom, niko ne zna šta je ‘teo, jer ga niko nikada ni ne pita šta je hteo, jer kad gradiš bolju Srbiju, niko ne sme da te pita šta gradiš, aman, pobog, čoveče!

Poslednji naš pokušaj evakuacije biciklima iz pravca Dorćola preko Divaca do Mionice propao je zbog zloglasnog Prokopa.

Procena rizika vožnje biciklom do Prokopa sa detetom od 11 godina pokazala je da na takav put s Dorćola ne bi trebalo polaziti bez preke potrebe. Treba se obući slojevito i poneti kompas, eventualno GPS.

Okej, idemo onda taksijem, bez bicikala, do Prokopa, pa onda vozom do Divaca, pa ćemo onda već nekako stići do Mionice.

Taksista je delovao ko da smo mu rekli: „Idemo do Frankfurta na Majni sa presedanjem u Frankfurtu“.

-Prokop!? Sad ću da pitam! – uzeo je u ruke „motorolu“, pozvao dispečera, a onda se jedan taksista javio i objasnio mu tajni put do Prokopa koji izgleda zna samo uzak krug ljudi, jer je Red Prokopa nekakva ezoterična sekta popunjena fanatičnim članovima Žutog i Naksi taksija.

Kad smo skrenuli sa autoputa, usput smo naišli na neke kuće, ispred kuća su stajala dvojica koji su znali da je Prokop tu negde, „do kraja ove ulice, pa desno“. Po tome kako su se užurbano ona dvojica udaljila svako na svoju stranu, garantovano su mislili da smo policajci u civilu maskirani u taksistu sa putnicima. Čija je šifra za sveobuhvatnu akciju: „Izvinite, da ne znate možda gde je Prokop?“

Taksista je pratio uputstva, po izrazu lica sve više ubeđen da ćemo nestati u nekoj „crnoj rupi“, gde će nas decenijama kasnije tražiti Gorska služba spasavanja i NASA.

I bi Prokop! Do kraja ove ulice, pa desno…

Prokop izgleda ko nedovršena gastarbajterska kuća negde u Braničevu. Urađeno je prizemlje, a spratove ćemo da uradimo kad stigne Mile s mečku i pare iz Dizeldorf.

Kad se siđe dole, u Prokop, niko nije siguran koji voz gde staje, koji je koji peron i otkud svi mi uopšte ovde. Bio je to, doduše, vikend uoči Prvog maja, kada smo svi bili ubeđeni da Prokop nije budućnost u koju totalno verujemo, i da je u pitanju samo jedna prolazna stanica u našim životima.

Ali, ne znate vi, braćo i sestre, šta mi sve možemo da smislimo, bez obzira što sve naše ideje izgledaju ko da su nastale na potezu između WC-a i sale za sastanke!