(Ne)stvaran život 1

(Neki, bome, i u neposrednom kontaktu sa tom aktuelnom pošasti.) Bilo je, više-manje, zanimljivo uz naglašenu socijalno-zdravstvenu poruku.

Čitao sam i slušao, takođe, i o tome da su mnogi stanovnici naše Kugle, s proleća ove godine, snimali i na razne načine objavili svoje video uradke sa istovetnom temom.

Činili su to – i dalje čine – apsolutni početnici, amateri u toj nakani, ali i iskusni profesionalci sa svetlećim i zvečećim imenima i prezimenima, i sa ogromnim bagažom stečenim u svetu filma.

Pokazujući da prepoznaje svetske trendove u tom smislu, televizija N1 je u petak emitovala dokumentarni film „Nevidljivi život“, reditelja i snimatelja Vuka Dapčevića, a u montažerskom pakovanju Darka Maksimovića. Tekst je napisala Duška Jovanić, intrerpretirao ga je Miki Krstović.

Mogao sam pre emitovanja da pitam Vuka – a nisam! – da li su njegovi uzbudljivi snimci svenarodnog višemesečnog zakatančenja, i slaganje istih na Darkov način, inspirisali Dušku da napiše one kontrolisane slapove emocija ili je bilo obrnuto? Ili je reč o miksu stvaralačkih interakcija?

Znao sam – te stoga, takođe, nisam ništa pitao – da će Miki svoj zadatak obaviti vrhunski dobro, iz dubine, ravno „ispod pojasa“, kako to glumčine njegovog kova čine.

Mudro je što nisam ništa pitao, nego sam devet minuta, vrlo posvećeno i uzbuđeno, buljio u ekran i, na koncu, samo glasno kazao: „Bravo!“ A trebalo je to da učinim četiri puta. Stoga i ova mini posveta.

Piše, recimo, Duška, a Miki pita: „Da li je karantin poslednja avantura sveta kakvog znamo?

Dosadno nam, bez sumnje, više nikada neće biti tako, iako ne izgleda tako. A toliko smo želeli jednu lepu nestvanost, da nam se umalo nije dogodila.“

A jeste, dogodila se. I nije nimalo bila nestvarna. Dapače, beše surovo stvarna, prebolna, ponižavajuća, nedostojna čoveka koji živi ovo vreme i ovaj prostor. Zapravo, za čoveka bilo kojeg vremena i svakog prostora.

Sve te Vukove nezaboravne snimke sam već video. Da li u emisijama na njegovoj televiziji, tih meseci svakodnevno emitovanih, ili u nekom drugom gradu. Mom gradu, recimo. Svejedno.

Video sam sablasno prazne ulice, ponižene ljude moje (de)generacije u najraniju zoru pred marketima, kako čekaju da kupe najosnovnije namirnice, čuo zavijanje sirena ambulantnih i milicijskih vozila, potom glasnost – iz sveg srca – aplauza herojima u plastičnim skafanderima po mnogobrojnim bolnicama, prepoznavao ritam „šerpanja“ sa svoje i susedskih terasa…

Čuo sam već ranije svevremenski zapamtljive Duškine rečenice. Nisam siguran gde i od koga.

A možda  i nisam? Možda su takve ili slične misli samo lutale po mojoj glavi…

Kako god, to su (i) moje slike i moje rečenice tih meseci. Duška i Vuk su me vrlo direktno, a snažno, na njih podsetili. Ubeđen sam, i hiljade drugih gledalaca.

Odličan film. Oba palca gore, ljudi!