Čekanje, simuliranje brzine

Pošto je pre skoro dve godine, predsednica vlade namolila radnu grupu, sastavljenu od predstavnika medija, stručnjaka, sindikata… da se poduhvati ovog posla uz obećanje da se neće dešavati greške iz prošlosti, na primer da radna grupa ne prepozna sopstveni tekst posle „peglanja“ u nadležnim državnim telima, tačnije neformalnim grupama koje trguju sopstvenom moći, opet se desilo isto! Pre skoro pet meseci radna grupa je bila zapanjena verzijom koja je poslata u Brisel!

I tada i prekjuče Ana Brnabić se pravdala i izvinjavala da nema pojma ko, kako i zašto je od njenih saradnika to uradio, što je apsolutno nemoguće da ne zna, tim pre što je iz celog posla, što je takođe apsurdno, isključila nadležno Ministarstvo za kulturu i informisanje. Da su njene namere bile zaista dobre, bilo je dovoljno da Vlada usvoji predlog u originalnom izdanju koji je dala radna grupa, posle iscrpne javne debate i taj predlog pošalje u sedište EU. Ali Brnabićkin tim to nije uradio i pet meseci je čekao zajedno sa njom da evropska administracija da svoje mišljenje na falsifikat dokumenta, nadajući se, verovatno, da neke stvari koje su prst u oku vlasti neće odobriti.

Na svu sreću, prvo i brzo čitanje, Brisel je uglavnom vratio, stavove radne grupe ponegde sa blažom metodologijom primene, kao što je samoregulatorno telo, Savet a štampu, a koji je, da bi zaštitila svoje tabloide, aktuelna vlast pokušala da ukine. Nakon svega se postavlja pitanje šta Ana Brnabić hoće od radne grupe i šta radna grupa ima uopšte da raspravlja sa njenim timom, izuzev ako isti ne očekuje ponovno razvodnjavanje stavova ili naprosto kupuje vreme. Jer, ne treba zaboraviti da se, za sve ovo vreme čekanja, milionima broje „upadi“ (pregled i prisluškivanje )u javne operatere od strane državnih organa čime mogu i već kompromituju brojne ličnosti među njima i novinare i njihove izvore.

Rapidno je porastao broj napada na novinare (samo prošlog meseca 11)! Za ovih pet meseci čekanja mistično i skriveno su privatizovane Novosti, ukinuti Tanjug i dalje radi na državnim jaslama, a prijatelj partije na vlasti Kopernikus pod totalno sumnjivim uslovima kupio O2 i Prvu! Državna pomoć za sufinansiranje projekata od javnog značaja, u medijima, deljena je suprotno pravilima, po babu i po stričevima, u lokalnim sredinama, a od pluralizma na RTS, nema ni p, dok REM umesto da radi svoj zakonom utvrđen posao piše političke pamflete na svom sajtu.

Ako se ima u vidu da je obezbeđivanje organizacione, funkcionalne i finansijske nezavisnosti bitan uslov za samostalan i nezavisan rad REM-a, da je utvrđivanje jasnih merila koje kandidat za člana Saveta mora da ispunjava, da se iz procesa usvajanja Statuta REM, njegovog finansijskog plana i podzakonskih akata isključe Narodna skupština i organi izvršne vlasti, da bi REM potpuno samostalno i nezavisno, dakle, bez političkih pritisaka o tome mogao da odlučuje, uz mogućnost propisivanja i novčanih kazni, da je neophodno jasno definisanje nadležnosti ovog tela, kako ne bi bilo izbegavanja, kao do sada, praćenja elektronskih medija tokom predizborne kampanje uz obavezu objavljivanja izveštaja za vreme kampanje i po njenom završetku, te predstavljanje rezultata monitoringa i preduzetih mera prema onima koji su kršili zakonske i programske obaveze… jasno vam je da su to i zahtevi stručne grupe „1 od pet miliona“ a koji se dobrim delom podudaraju i sa zahtevima „Crte“!

Posle Brisela ostali su, dakle, sastavni deo strategije i objektivno Ana Brnabić i njen tim iz Vlade treba da se suoče sa tim! Radna grupa ne bi trebalo da nasedne i bude pokriće za nešto što bi moglo iza brda da se valja jer iskustvo upućuje na oprez! Potrebno je dosta vremena, negde tri, negde, šest a negde i godinu dana od samog usvajanja medijske strategije do njenog ostvarivanja kroz izmene zakona i podzakonskih akata.

Svaki dan medijskog mraka i marginalizovanja pluralizma, infuzija je za ovu vlast kojoj demokratija i vladavina prava nisu u krvi.

Ponovna rasprava o već postignutom dogovoru oko medijske strategije, vodi ka tome da ova vlast kupuje vreme kako bi prolećni izbori, išli po starom, u pomrčini, ili mrklom pluralističkom medijskom mraku ali pod njenom oštrom i nepokolebljivom kontrolom i pritiscima. Ovaj treći put nastavka razgovora o istom, sa pet godina zakašnjenja, samo je simuliranje razumevanja i demokratije i želje vlasti da falsifikuje i preslaže javno mnenje po svom ukusu, kao betonske kocke koje simuliraju kaldrmu u centru Beograda. Zato je čekanje i odugovlačenje sastavni deo simuliranja brzine, da bi što duže bilo po starom, bez promena.