Srpski kapitalizam

Priča o aktiviranju i oživljavanju domaćeg građevinarstva, a tako i većeg zapošljavanja, profita i slično, sroljala se u blato kratkim i u utkanim štrajkom radnika niskogradnje kompanije „Ratko Mitrović“ na tri dodeljene im lokacije Slaviji, Vuku, Ruzveltovoj. Pošto su prodali svoja „tela i mesa“, gola radna snaga, i na pedeset stepeni postavljali asfalt, a u septembru primili tek 15 odsto februarske plate, dakle, po pet, šest hiljada dinara, kakva neljudskost, odložili su lopate i motike pa ih ubrzo zatim ponovo uzeli u ruke jer je poslodavac sindikalnom vođi obećao da će im isplatiti majsku platu a o ostalim dugovima će se naknadno dogovoriti….

Iz te kratko sažvakane vesti vidi se da je reč o stotinu nadničara koje poslodavac arči gore od robovlasnika… E to je taj kapitalizam, divljačkiji od najdivljačkijeg, kojeg nudi aktuelna vlast i kompanija „Ratko Mitrović“. Nije isključeno da ni grad, kao poslodavac „Mitroviću“ nije platio pa je iluzija „revitalizacije“ potpuna. Na svom sajtu se „Ratko Mitrović“ predstavlja kao“ snažna i osposobljena organizaciju za građenje svih vrsta objekata u visoko i niskogradnji i za izvođenje zanatskih radova i projektovanje.“ E moj Ratko Mitroviću (učesnik narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije) za šta si se borio i u šta pretvorio. U Potemkin firmu!

Plate kao deo vrednosti proizvedene trošenjem radne snage a neophodan za njenu reprodukciju kroz smeštaj, hranu odeću, obuću, da bi ti isti radnici bili sposobni da se i sutra pojave na poslu, u srpskom kapitalizmu imaju dodatnu dozu „divljačkog“ tlačenja i ucena, po sistemu radi i ovaj mesec džabe da ti platim dug od pre pola godine ili godinu dana… Srpski kapitalizam, dakle, ne priznaje ni elementarnu fizičku reprodukcija „tela i mesa“ nadničara jer je tom kapitalizmu za uspeh dovoljno da se radi jedan sat nedeljno da bi se statistički povećala zaposlenost i da bi predsednik imao čime da se hvali.

Profit ima svoju logiku da se množi tamo gde ga ima, ali u Srbiji se množi i tamo gde ga nema i gde ne bi nikada trebalo da ga ima. Ako si blizak vlasti sve je moguće pa i specijalizovane bojler firme za protok i pranje para.. Sliku srpskog slobodnog tržišta “ verodostojno“ prezentuje izvesni tridesetpetogodišnjak R. F. iz Novog Sada kao vlasnik, zastupnik i direktor 316 kompanija… TRI STOTINE ŠESNAEST!!!

Jeste da su on i njegova sestra, osnovano se sumnja, muljali nešto pod fantomskim okolnostima, a možda su i fantomske firme, ali je činjenica da su u poslednje dve godine doživeli nezabeležen bum, pa im ni Siniša Mali sa svojim bugarskim investicijama , ili onaj Stanojica što beše kupio sedam lokalnih televizija uz „državne pare“ i državnu pomoć, nisu ni do gležnja, govori rečitije od svih deklaracija gde bi trebalo debelo i nekorumpirano da se radi i stvarno traži spas. Dok se Agencija za borbu protiv korupcije, privredni inspektori, poreska uprava, Agencija za zaštitu konkurencije zajedno sa onom za privredne registre aktiviraju i ukrste podatke i eventualno preduzmu nešto, ishod će biti „propalo je“! A ko će to da plati? Građani Srbije! Socijalizacija gubitaka a ekskluzivitet u strogo kontrolisanim tokovima profita i zarade. Takav sistem „napretka“ postao je model vladanja. Istina je da i u mnogim razvijenijim zemljama nejednakost započinje na tržištu rada mereno kroz zarade i zaposlenost ali one imaju druge mehanizme kojima se najelementarnije štite i radnici i kapital. Čak je i Međunarodni monetarni fond tražio povećanje minimalnih zarada i povećanje neoporezivog dela dohotka kako bi se smanjio nivo siromaštva i kako bi se povećala potrošnja a tako profit kapitalista, ali zaposleni bar mogu da žive i preživljavaju uz više poslova od svog rada.

U Srbiji zapravo ne postoji tržište, niti tržišna utakmica, odluke su dirigovane i donose se na jednom mestu a radnici nemaju ni za najelementarniju egzistenciju sopstvenog „tela i mesa“ a kamoli za potrebe svojih potomaka. Tako se i Beograd radi a Vučić gradi!