Sredinom septembra Državna revizorska institucija objavila je izveštaj o pravilnosti poslovanja Ustavnog suda u 2015. Svašta tu može da se pročita, ali jedan detalj naročito mi je bio upečatljiv. Revizori u ovom dokumentu, u delu koji se tiče troškova za mobilne telefone, navode kao činjenicu da „neke sudije koriste po dva broja“.

Moguće je razumeti i prihvatiti troškove reprezentacije, korišćenje službenog automobila, putovanja na važne međunarodne skupove ili obuke, ali ne verujem da pod kapom nebeskom postoji iole suvislo objašnjenje zašto su ti potrebna dva službena mobilna telefona. Jedan za ženske službenike, drugi za muške? Jedan za nadređene, drugi za podređene? Jedan da te prisluškuju, a drugi za bezbednu vezu? Što onda ne bi imao i dva automobila, dve sekretarice (pardon, ovo neki imaju dok drugima sekretarica pred sobom drži samo parče papira, hemijsku olovku i telefon)?

Dva službena mobilna telefona simbol su komatoznog stanja u kojem je naše društvo. Ne mrdamo. Ili se pomeramo mravljim koracima. Ko zna koliko je duplih mobilnih telefona svake vrste (u kvadratima, kubnim metrima, centimetrima, decimetrima, evrima, dolarima, na dva, tri, četiri točka…) nabavljeno u ovoj zemlji, od lokala do centrale. Nikada i nećemo saznati jer ni dan danas nemamo valjanu proveru svrsishodnosti javnih nabavki. Od transparentnosti u toj oblasti ostalo nam je samo konstatovanje porazne istine.

Piramide koje su u udžbenicima istorije opisivale podele ili bolje rečeno nejednakosti u društvu stranke bi trebalo da iskoriste na kvalitetniji način – da u njih uguraju svoje programe i definišu prioritete. Najveću korist ovom društvu doneće onaj fanatik (zar nam je fanatik potreban?) koji u vrh te piramide kao glavni cilj stavi transparentnost.

Ako nam je glavno pitanje uvek i svuda kako se troši novac poreskih obveznika evo jednog predloga tehničke prirode koji bi mogao da pomogne. Zašto ne bismo Upravu za trezor obavezali da na svom sajtu u realnom vremenu objavljuje sve uplate i isplate (ko, kome i zašto). Zašto stati na Upravi, zašto da ovo ne važi za sve koji su direktno ili indirektno u dodiru s našim novcem?
Ne može? Ne dozvolite da vas lažu. Zdravstvene ustanove imale su obavezu da dnevno objavljuju izveštaje o plaćanjima, da bismo recimo znali da li su namenska sredstva za nabavku lekova prebacili za pokrivanje nekih drugih računa. To što takvu obavezu niko ili gotovo niko nije poštovao je slika i prilika spremnosti države da bude transparentna.

Sem nečega što je pitanje nacionalne bezbednosti ili poslovne tajne u odnosu na konkurenciju, zašto bismo išta krili osim ako se nismo upustili u nedozvoljene radnje i korišćenje pozicije da sebi i drugom pribavimo korist i slično? Dakle, ako za zdravstvene ustanove tako nešto može, može i za druge.

Zakon o budžetskom sistemu, donacijama, planiranju i izgradnji (nastavite niz) sadrže odredbe koje nešto brane državi i državnim službenicima, a ne predviđaju sankcije za kršenje istih. Simpatično rešenje.

Transparentnost jeste jedan od osnovnih pokazatelja zrelosti društva i države. Države kojoj se u međunarodnim izveštajima ne podsmevaju. Nama se nažalost itekako rugaju.
U letošnjem komentaru na program ekonomskih reformi Srbije, Evropska komisija konstatuje da nismo „dobro razumeli“ pitanja upravljanja budžetskim sredstvima i odgovornosti onih koji upravljaju novcem poreskih obveznika. „Često promašujemo“ ciljeve izvršenja budžeta. Nismo shvatili da reforma sektora transporta i energetike ne znači samo gradnju nove infrastrukture, da to što ćemo se jednog dana domoći novca iz IPARD programa nije jedino rešenje za strukturne problem u poljoprivredi, da obezbeđivanje neke povoljne kreditne linije Evropske investicione banke neće napraviti bum u srpskom preduzetništvu jer početnici u biznisu najčešće nemaju dobre kolaterale (čitaj nekretnine) da založe za dobijanje pozajmica.

Šta je posledica tog bezobzirnog ponašanja? Daću jedan primer. Posledica je da ćemo vrlo brzo pričati s MMF-om, a temu smo već načeli, koje ćemo sve lekove morati da zamenimo generičkim kako bismo uštedeli dodatnih 50 miliona evra u budžetu. Dotle je došlo.

Neću ulaziti u razmatranje da li su originalni ili generički lekovi isto jer nisam za to stručan. Neki kažu da nema razlike, drugi tvrde suprotno, treći u prvi plan ističu razliku u ceni. Iz iskustva se za sve u životu vodim principom da je original bolji od kopije. Imam i pravo i želju i radim na tome da živim u državi koja je original.