Kod nas je trenutno taj nivo na 20,2%. Sledi Albanija sa okruglo petinom problematičnih pozajmica. Treća je BiH sa 12,1%, četvrta Crna Gora 11,7%. U Makedoniji je procenat tek na 7,2%, Kosovu 5,3% i Turskoj 3,5%. Dobra vest je da je uglavnom u svim zemljama trend opadajući što je dobro. Ono što je loša vest jeste da je tempo rešavanja problema kod nas možda i najsporiji.

Prema izveštaju Svetske banke, prošle godine bili smo šesta zemlja u svetu među 119 posmatranih. Veću muku imaju samo San Marino, Kipar, Grčka, Sijera Leone i Ukrajina.

Interesantno bi bilo dati kraći istorijski osvrt. Na listi se pojavljujemo 2002. kada smo bili dvanaesta zemlja sa 21,6% pozajmica sa problemom u otplati. Već sledeće godine ulazimo u Top 10, kao sedmi sa 24,1%. Potom se 2006. pojavljujemo na iznenađujuće dobrom 40. mestu sa samo četiri odsto NPL-ova (engleska skraćenica). Već naredne godine smo ponovo u 10 sa dvostruko uvećanim problemom. Situacija se dalje pogoršava sve do donošenja strategije rešavanja loših kredita.

Jedan deo priče su građani. U Srbiji ima oko 1,9-2 miliona zaposlenih. Od tog broja čak 350.000 prima minimalac. U globalnim razmerama to je značajan udeo i potrebno je raditi na ovom pitanju. Dobar deo tih ljudi (i do dve trećine) prima deo plate na ruke zbog čega maksimalno opterećuju zvaničnu zaradu što ume da se pokaže kao ozbiljna varka. Slično važi i za one sa većim zaradama – pogrešna procena, gubitak posla…

Drugi deo ove priče su firme i biznismeni koji su sebe precenili. Od onih malih koji, da budem slikovit, mojoj svastici ponude akcijsku cenu za pranje tepiha, odnesu ga i vrate neopranog, do velikih koji su izbrisali granicu između ekonomije i politike.

Posebna grupa su oni koje bih nazvao neizbežnim žrtvama krize. Uradili su sve što su mogli, ali u kriznim vremenima najbolje ide nelojalnoj konkurenciji.

Treća priča su bankari. Pitanje moralnog hazarda je uvek tema. Jednako brine onaj deo priče koji je vodio ka tom hazardu, a to se često javljalo i u svetu, mada se nije možda dovoljno glasno o tome govorilo – manjak stručnosti kod onih koji su odobravali kredite. Zajedno sa prebrzim procesom privlačenja klijenata, pre svega zbog pritisaka menadžmenta i akcionara, put ka problemu je bio širom otvoren.

Iznenadilo me kada sam čuo gde bi danas bankari voleli da rade. Stolicu u odeljenju za kreditiranje privrede rado bi zamenili za stolicu u odeljenju koje se bavi naplatom problematičnih kredita. Igra se okrenula u drugu krajnost. Ono što je razlog za zabrinutost jeste što bi dobri, kvalitetni kadrovi takvo angažovanje naplatili zaradom od 1.500 evra mesečno. Međutim, banka će zbog veće ponude od tražnje takvu poziciju prepustiti nekome kome je i 800 evra dovoljno. Da li će to posledično imati efekat na kvalitet naplate, pre svega na odnos prema klijentima, svima onima koji su u problemu? Šta se to sprema?