Inspekcije i cinkarenje

Počelo je najavom velike akcije kontrole plaćanja poreza od iznajmljivanja stanova i otvaranja kanala za prijavu nesavesnih stanodavaca. U pojedinim trenucima, ako ne preterujem, delovalo je kao da se gradi atmosfera protiv takve aktivnosti Poreske uprave. Završilo se izuzetnim trudom da se najavljenoj akciji nađe mana i da se rugamo nesposobnosti države da takvu akciju zaista sprovede.
Gde je pogrešila država? Kao i uvek u tome što je prvo trebalo da pokaže odlučnost na terenu umesto što je lansirala priču o pružanju prilike građanima da prijave nesavesne stanodavce. Neophodno je da sistem za prijavu prekršaja postoji i nije reč ni o kakvom pozivu na cinkarenje. Zašto? Zato što nije otvoren za nas koje se ne tiče da li komšija izdaje stan. Nije otvoren ni za onog ko živi u iznajmljenom stanu jer je dovoljno svestan da bi mu skočila stanarina makar za iznos poreza. Niko ne traži od nas da nekog cinkarimo (mada bi u krajnjoj liniji svaki gubitak prihoda budžeta trebalo da nas brine).
Otvoren je za one koji gube zbog nelojalne konkurencije (nebitno da li izdaju stan, imaju pekaru, prodavnicu, radionicu). Svi koji privređuju u skladu s propisima imaju interes da okrenu broj telefona i prijave nekog ko je 20% stavio u džep umesto da ih je uplatio državi i kod koga idu kupci jer je zbog neplaćanja obaveza jeftiniji. Ako im je ovako dobro, onda ništa.
Nažalost, generalni problem je što ni privrednici ne žele da sudeluju u kontroli sive ekonomije iako ih možda samo zid deli od nefer konkurencije. Otkrivanje prekršaja vide isključivo kao posao države. Da, to jeste posao države, ali je neophodno pomoći, pre svega sebi. Zašto? Zato što država nije neki imaginarni neprijatelj kojem želiš da propadne. Time što se inatiš državi za posledicu će imati da će se i dalje množiti osobe poput Olivera Nedeljkovića i keziti se u lice poštenom svetu.
Druga priča odnosi se na Geoks. Ono što se moglo primetiti jeste da je šira javnost (među njima i jedan narodni poslanik, univerzitetski profesor) saznala da inspekcije najavljuju posetu kompanijama i nastala je neverica – Kako to? Šta znači najava? Čemu svrha kontrole ako se najavi?
U odgovoru na ta, a i na sva druga naša razvojna pitanja, moramo najpre da se zapitamo šta ustvari želimo. Ako želimo državu koju ćemo videti kao sistem koji sami uređujemo (izlaskom na izbore, poštovanjem reda i propisa, plaćanjem obaveza) i gde sve funkcioniše najbolje moguće onda je suština da se otklone nepravilnosti.
Šta to u praksi znači? Kada inspekcija najavi kontrolu, preduzeće može da nasluti šta će biti kontrolisano i eventualni nedostatak ili nepravilnost će otkloniti da ne bi bilo kažnjeno. Ključni efekat je postignut. Otklonjeno je kršenje zakona. Nije cilj izricanje kazne.
Da, reći će mnogi, čim ode inspekcija vratiće se na staro. Zato zakon predviđa i kontrolni inspekcijski nadzor, da proveri upravo da li se poštuje ono što je inspekcija naložila da bude popravljeno.
Koliko će se javnost tek iznenaditi kad sazna da su inspekcije na internetu objavile kontrolne liste odnosno spisak stvari koje će u svakoj delatnosti kontrolisati. Slično se zbunio televizijski voditelj kada je prvi put čuo. „Pa kako, videće šta treba da poprave?“, reče u živom programu. Da, to je suština, da poprave. Kontrolne liste pomažu firmama da više ne moraju da naslućuju šta će inspektor da kontroliše, a to ujedno smanjuje prostor inspekciji za proizvoljnosti tokom provere.
Zastrašuje ta doza sadizma pojedinaca prema privredi. Kažnjavali bi ih dok ne izdahnu.
Nenajavljene provere nisu ukinute, samo u nekim situacijama nemaju smisla i nema potrebe izlagati ni inspektore ni privredu takvim maltretiranjima. Nisu radnici vezani na spravama za mučenje pa će nenajavljena kontrola inspekcije rada to otkriti. Ako trpe verbalni, neverbalni ili neki drugi mobing na poslu, onda to moraju da stave do znanja u razgovoru s inspektorima (dok rade, ne kada odu iz fabrike). Tu najavljena ili nenajavljena kontrola ne menja stvari. Razumljivo je da je teško ohrabriti ljude na prijavu, štrajk ili neku drugu formu protesta u mestima gde ne postoji alternativa i gde pet kandidata čeka kao zapeta puška na isto radno mesto, ali moraju da progovore.
Zašto ne žele? Zato što ne veruju državnim organima niti se nadaju zaštiti. S pravom. Zato država mora prvo da se pokaže na delu. Nažalost, još neko vreme neće moći da se pokaže niti vidimo preteranu spremnost.
Situacija na terenu je takva da imamo malo inspektora. Prosek godina je oko 55. Imaju male plate naspram izazova korupcije koja im se nudi svakog dana i kojoj mnogi očigledno ne odolevaju. Potrebne su im dodatne obuke. Od sudije sam slušao objašnjenja da veliki broj njih loše piše prijave ili ne ponudi adekvatne dokaze. Ni sudije nisu specijalizovane za rešavanje prijava iz domena sive ekonomije. Kako onda očekivati bolje sankcionisanje i neke vidljive efekte. Neke inspekcije nemaju registrovane automobile, nemaju benzin za terenske kontrole, nemaju letnje ili zimske gume. Radili, ne radili…
Poreska uprava ima samo 500 terenskih inspektora. Da ih je i tri puta više teško bi sve opslužili. Zato je potrebno da inspekcije razmenjuju podatke preko elektronskog informacionog sistema, da prave dobre planove kontrola. Kontrolne liste i analiza podataka su tu da privrednike razmeste u kategorije manje ili više rizičnih i da se prvo ide ka onim najkritičnijima. Da smo imali politički jaču ličnost na mestu na kojem je bila ministarka Kori Udovički danas bismo imali i Koordinacionu komisiju za inspekcijski nadzor sa daleko snažnijim i efektnijim ovlašćenjima i sve bi izgledalo daleko ohrabrujuće nego što sada izgleda.
Glasanje za one za koje smatrate da bi sve ovo mogli da poprave i da se ne kriju samo iza građana zvuči kao bolji izbor od pukog negodovanja ili ismevanja.