Skraćeno, za zapadni Balkan i Tursku. U njemu reči hvale za Srbiju, što u poređenju sa regionom što zasebno. Ima tu svakako zasluženih pohvala (rast izvoza, smanjenje obima loših kredita, povećanje kapitalnih izdvajanja…).

Kako vam zvuči ova – na kraju drugog kvartala zaposlenost je povećana 6,7% jer smo otvorili skoro 174.000 radnih mesta?! Kada bismo ovde stavili tačku zvučalo bi fantastično. Međutim, iza tačke i Brisel stavlja jedno međutim. Zvanično zaposlenih među njima bilo je 57.000. Ostali su završili već pogađate gde – u sivoj zoni. Jednog pišemo dva pamtimo.

Zvanično smo smanjili stopu nezaposlenosti na 15,2%, a u realnosti smo stopu zaposlenih u sivoj ekonomiji povećali za tri odsto i dostigla je 22,7%. Dva od tri radnika odlaze tamo gde za državu samo delimično egzistiraju – politički postoje jer imaju neki prihod pa ne predstavljaju pretnju po vlast kao potencijalni demonstranti, ekonomski delimično jer u budžetu neće biti poreza od njihovih zarada već će se on posredno preliti u kasu kada od plate nešto kupe (ako kupe na legalnim mestima prodaje ili kasnije taj neko od koga su kupili robu ili uslugu na crno, da ne prolazimo kroz ceo lanac).

Kada se posmatra taj odnos nije teško razumeti koren tvrdnje da je siva ekonomija socijalni program države. Kao nebrojeno puta do sada, politički razlozi važniji su od ekonomskih. Kada ne može da se dostigne vrhunsko, barem ne u kratkom roku, onda makar marketinški pobeći od prosečnog. Tako tumačim i najnoviju igru reči premijera tokom obilaska fabrika u južnom delu Srbije. Vešto je izbegao da kaže da radnici primaju platu u visini prosečne republičke zarade. Loše zvuči prosečna plata, zar ne? U njegovoj interpretaciji oni primaju platu dvostruko veću od minimalca. Dvostruko veću.

Drugi upečatljiv detalj izveštaja Evropske komisije jeste da nam dobro ide u spoljnoj trgovini. Izvoz je u prvih osam meseci porastao za 9,3% dok je uvoz kaskao sa rastom od 5,8% u istom periodu, godinu na godinu. Ovo ne može da se zanemari, ali je tema za razmišljanje šta kada cene energenata (važan segment našeg uvoza) na svetskom tržištu ne budu na sadašnjem niskom nivou. Takođe, tema za razmišljanje jeste i šta uvozimo i kako će to uticati na podatke jer, kako kaže izveštaj, skoro 20% uvoza Srbije ostaje neklasifikovano prema finalnoj upotrebi!

Treća tema za razmišljanje jeste javni dug. I ovde bi mogao da dođe red pohvala s obzirom na to da izveštaj odnosno zvanična statistika konstatuju smanjenje sa 73,7 na 72,9 odsto BDP-a. Tih 27,3 milijardi dinara skupljeno je što iz budžeta što iz depozita države u Narodnoj banci. Ako je posezanje za novcem iz „šteka“ dobro razrađena taktika onda u redu, ali ako je reč o situaciju da u momentu plaćanja nismo imali dovoljno sredstava u novčaniku, to je još jedna glavobolja.

S tim u vezi, zanimljiva je igra slučaja da se za Zakonom o finansiranju lokalne samouprave (koji će oduzeti deo sredstava gradovima i opštinama u korist lokalne kase) u Skupštini pojavljuje i zakon o zaduživanju u fondu Ujedinjenih Arapskih Emirata za 900 i kusur miliona evra. U redu, to zaduživanje je ranije planirano, nije nikakvo iznenađenje, ali onda je za diskusiju zašto ne povlačimo 775 miliona evra koliko nam je na raspolaganju kod MMF-a. Manje-više ista cifra i pod povoljnijim uslovima. Da li zato što nas „smaraju“ procedure pa je ovako brže? Ne daju ni Emiraćani tek tako. Možda ipak zato što nam daju poček od čak pet godina? Povlačite novac tokom svog mandata, a neka druga vlada će ga vraćati. I uz to, obavežete se da vraćanje novca njima ima prioritet nad vraćanjem drugih dugova. Možda. Zvuči korisno za obe strane. Možda samo dobijate još nešto pride, politički i ekonomski upotrebljivo. Nešto novo na vodi.

I na kraju, jedan bizaran detalj, ali koji možda najbolje objašnjava koliko smo sigurni u sebe. Izveštaj obuhvata sedam zemalja. Da budemo politički korektni, šest zemalja i Kosovo. Među njima četiri države iskazuju brojke o indeksu poverenja industrije. U prevodu, prate kako privreda reaguje, kako percipira te reforme o kojim svakog dana razgovaramo, u kakvoj su trenutnoj situaciji, kakva su njihova očekivanja i sl. Tri to ne rade. Naslućujete u kojoj grupi je Srbija. Naravno, među one tri (BiH i Kosovo) koje to ne rade. Zašto? Zašto Vlada, ako je sigurna u to što radi, ne meri koju ocenu za te napore daje privreda i koliko ima poverenja u njen rad? Razvijenim zemljama to je važan indikator, a mi eto teramo po svom. Četiri godine jednostranog interpretiranja stvarnosti.