„Ali onda ga kazne pa on opet napravi grešku. Imate slučajeve zatvaranja radnje po nekoliko puta. Dakle, ništa nisu naučili iz svoje greške odnosno kažu više nam se isplati da tu kaznu platimo i da nastavimo dalje da radimo na polucrno“.

„Zato mi ne verujemo u represiju previše…“

„Ne, jel?“

„…idemo ka tome da to bude dobrovoljno poštovanje propisa. Da se privreda rastereti parafiskala, možda čak da se smanji porez i doprinosi na zarade, da se administrativne procedure rasterete da bi ljudima bilo lakše da posluju, da bi im ostajao novac kojim bi mogli da plate porez i opet nešto da zarade“.

„Jel stvarno verujete u to u Srbiji?“

Na ovom mestu, na sekundu, zastao je dijalog s voditeljkom jedne od televizija s nacionalnom frekvencijom prilikom nedavnog gostovanja.

Zastao je razgovor jer bar na tom mestu, nisam očekivao ovakav stav. Šta je trebalo da odgovorim? Šta nam je alternativa? Da sednemo i plačemo? Da nastavimo da se žalimo?
Da, verujem da stvari mogu da se pomere i promene. Da, verujem da ćemo jednog dana imati škole sa novim predmetima, dnevne novine koje ne liče na sadašnje, administraciju s drugačijim funkcijama.

Prvi korak ka tome je da se što pre otresemo shvatanja u kojem će nam probleme rešavati represija. Na pitanje šta bi država trebalo da preduzme kako bi se smanjio obim sive ekonomije prvi odgovor je veći broj inspekcija i bolja kontrola (36% odgovora) i strožije i češće kazne (13%). Ni blizu nisu odgovori poput smanjenja poreza, uvođenja reda u državnim organima, smanjenja korupcije, jednake primena zakona na sve, bolje ekonomske politike…

Ta svest da bi trebalo, karikiram, seći ruke onima koji nemaju busplus karticu, terati primaoce socijalne pomoći da čupaju travu, kažnjavati sa 1.500 evra izostanke iz škole je svest suštinski nemoćnog i neveštog čoveka. Ko god je vodio takvu politiku nije dobro prošao.

Čak i da priglimo takvu ideju, shvatićemo vrlo brzo da je ovako postavljen sistem nesposoban i da kažnjava. Prvi i osnovni razlog sigurno je korumpiranost sistema koji žmuri na nelegalno poslovanje. Drugi su loši propisi pa tako imamo zakon koji u kaznenim odredbama onemogućava kažnjavanje (zvuči šašavo, ali je tako), službenike koji ne umeju da napišu prijavu ili se ne pojavljuju na sudu da dokažu tvrdnje nakon čega okrivljeni mora da bude oslobođen.
Preuzimanje odgovornosti je uključiti se u promenu takvog sistema, ali je preuzimanje odgovornosti i ne širiti defetizam već razgovarati.

„Moramo da idemo ka tome. Ja verujem u to, samo to neće biti tako brzo. Moramo da idemo ka takvom sistemu jer represijom ništa nećemo uraditi“ – nastavio sam ili bolje reći završio jer se na dilemu represija ili podsticaji nismo vraćali.

Sve samo ne tapkanje u mestu.