Ako je Konfučije ispravno razmišljao da bi u izgradnji skladnog i uređenog društva trebalo krenuti od promocije ključnih vrednosti unutar porodice i odnosa otac sin, stariji i mlađi brat, muž i žena, a da bi slično trebalo da važi i u odnosu vladar – podanik, gde smo mi?

Nažalost, ni izdaleka se ne može napraviti paralela u odnosima otac-sin i vlast-građani. Nikada to nije išlo, a danas ide još teže. Naš „otac“ govori onima koji ga ne podržavaju da su ološ. Još gore, ignoriše ih kao da nisu deo društva. Promoviše poredak u kojem ne prolazi vrlina i gde su najviše funkcije i pozicije moći uglavnom u rukama mediokriteta. Ne stidi se da kaže da je za njega bolje da bude na nekakvoj paradi pijanstva i kiča umesto na paradi koja bi trebalo da pomogne ovom društvu da bude korak bliže idejama Konfučija. Od svoje dece traži promenu svesti, a zapravo je glavni uzrok što je naša porodica prilično disfunkcionalna. To je blisko onom tipu oca koji vam se čini divan dok se ne vrati pijan iz kafane.

Kada takve „vrednosti“ širite kao prvi među jednakima (akcenat je na jednakima) šta da očekujete u svakodnevnom životu od onih ispod. Navešću tri primera.

Ulazim u poštu u 18:45. Predajem pismo. Naravno, sve što se radi u poslednjem trenutku dovodi do greške. Brzo shvatam da nisam potpisao dokument koji sam spakovao u kovertu. Molim službenicu da mi je vrati. Prst u oko nešto više od desetak minuta pre kraja radnog vremena. Priznajem, nije me odbila, ali nije joj ni prijalo. Pola Konfučija od nje. Morao sam da odlepim kovertu, a da je ne pocepam. „Ako znate neku dobru tehniku, bilo bi od velike pomoći“, računam da je već imala sličnih iskustava. „U pet do sedam nemam ništa“, odbrušeno. Nekako sam otvorio kovertu, potpisao, ona je oblepila selotejp trakom i uspela u onome što joj je bila namera – u 19:00 bila je na vratima.

Par nedelja kasnije ulazim u prodavnicu u koju ne dolazim često. Tip prodavnice je takav da prodavci sede za kompjuterima. Samo kod jednog za stolom sedi kupac dok je ostalih četvoro zagledano u monitore i nešto važno rade. Probam kod jednog. „Moraćete da sačekate malo“. Drugi se sam nudi. Pomislih ima nade. „Da li je potrebna pomoć oko izbora boje?“. „Ne, znam već šta ću, samo bih da naručim“. „A, moraćete onda da sačekate malo“.

Sačekao sam dobrih 15 minuta što na papiru ne deluje mnogo. Nudi se isti prodavac, kaže sad može. Moja porudžbina traje, kao i nervoza prodavca. Shvatam ubrzo i zašto. Oni koji su nešto važno kucali kada sam ušao postigli su šta su hteli, u 17:00 su bili na vratima. Svi sem onog koji je mislio da će sa mnom brzo da završi. Primećujem i priznajem da sam napravio grešku i molim da to ispravimo. „Možete to da mi javite sutra“, odbrušeno. „Molim vas da ne komunicirate tako sa mnom, došao sam ovde da potrošim novac, a vi mi se tako obraćate“, delić sekunde pre ustajanja i odlaska. „Izvinite…“, spašava situaciju. Konfučije od mene što nisam prijavio incident višim instancama (privatne firme) na šta sam u tom trenutku pomislio.

Bakin televizor konačno je ispustio dušu. Iako je duša otišla, ostao je on, pakleno težak. Na televiziji je videla reklamu reciklera koji kažu da dolaze odmah, samo da ih pozovemo. Četiri poziva i dva meseca bilo je potrebno. Potrebno da izgubi strpljenje i da se uz našu pomoć ratosilja televizora jer se recikleri nikada nisu pojavili. A i zašto bi. Oni su privatnici na solidnoj državnoj subvenciji koju svi mi plaćamo i zašto bi se deranžirali čak i kada ih neko nemoćan poziva na osnovu ponude koju su sami dali.
Konfučija i druge mislioce u Americi izučavate čak i kada studirate računovodstvo (ne sudim koliko se naučenog i pridržavaju u praksi). Kod nas s Kinezima bolje stojimo u bloku 70. U školama veoma slabo. A možda bi trebalo, umesto da se deca na pogrešnim mestima truju izvesnim Rajsom, nekim crkvenjakom ili novopečenim predvodnikom u svetlu evropsku budućnost, koju je do juče vijao zarđalom kašikom.