Ekonomisti generalno nisu oduševljeni pretežnim uvoznicima ili trgovcima. Političarima sve odgovara.

Kako stvar stoji s konkurencijom? Na primeru Lidla možemo da vidimo da nisu oduševljeni. Prvo što smatraju jeste da su u nepravednom položaju jer kako kaže jedan od već prisutnih trgovaca strani investitori imaju neku vrstu prednosti u administraciji. To ilustruje primerom da je 143 dana morao da skuplja papire za građevinsku dozvolu, a gradio je 97. Ne tvrdi da je reč o namernoj opstrukciji, ali ne može da razume da su zahtevi za gradnju u industrijskoj zoni isti kao u centru grada.

Drugi trgovac ide dublje u analizu. Kako kaže, generalno diskontni trgovinski lanci imaju sužen asortiman u kojem dominiraju (i do 87%!!!) trgovačke marke što im daje cenovnu prednost. Trend je takav, procenjuje, da će se u jednom momentu diskontni i tradicionalni trgovci sresti po učešću robnih marki i razlika će biti samo u kvalitetu usluge.

Smatra da Lidl neće napraviti ništa epohalno u Srbiji i tu već skreće na put koji verovatno ima prizvuk ekonomskog patriotizma (šta god to značilo). Kako tvrdi, diskontni trgovac gradi jeftinije tipske objekte koji se podižu brzo (i za nekoliko meseci) i uz to ne angažuje lokalne građevinske firme već ga redovno prati ista firma. Kako objašnjava, diskontni lanci na svemu štede, a možda najvažnije, na radnoj snazi. Tradicionalni lanac na određenu kvadraturu angažuje 22 do 25 radnika, a diskontni 16.

Kivni su pre svega na državu jer nije posao Vlade i ministarstava da konkurenciji traže lokacije i da ih promovišu. Još gore, ako izađu s tvrdnjom da su ovi 30% jeftiniji, što nije tačno, onda posredno kažu da mi pljačkamo građane i da naši proizvođači nisu konkurentni pa je jeftinije uvoziti, dodaje trgovac.

S druge strane stola sede predstavnici lokalnih samouprava. Zadovoljni su jer, kako navode, Lidl odmah plaća zemlju i to dobro.

Kakav je lični utisak? Ušao sam u Lidl. I izašao. Nisam bio oduševljen ponudom tako da verujem da mnogi gaje nerealna očekivanja, ali smatram da je šteta što i ranije nije došao. Lidl jeste odlična konkurencija postojećim trgovcima. Iznad svega, to je signal da na ovom tržištu ima prostora i da se očekuje da kupovna moć stanovništva napreduje što je verovatno najvažnije.

Važno je da imamo priliku da kupujemo jeftinije i da sami odlučimo da li nam je to kvalitetno. Uveren sam da Lidl neće ugasiti male prodavce (pogotovo ne velike) između ostalog i zato što je kriza uticala na ponašanje potrošača, češće idu u lokalne prodavnice i kupuju ciljano, nema impulsivne kupovine, ne rasipaju novac (sada je to drugo mesto kupovine iza hipermarketa). U kraju sam primetio da je jedan lokalni trgovac nedavno otvorio novu radnju, na samo 200 metara od prve, a ostali i dalje rade (ako to može da ilustruje da ima nekog profita jer je ipak reč o Beogradu). Isto tako sam uveren da ni IKEA neće ugasiti domaće, male ili kakve god proizvođače nameštaja. Mesta ima za sve koji nude originalan i kvalitetan proizvod i za sve koji ne gaje iluzije o biznisu, a nije ni sve u plavoj prodavnici svima lepo.

Ono što je problem, a što mogu da potvrde reči trgovaca s početka teksta, nije problem u konkurenciji i nikada nije bio. Problem je u državi. Nijednu privredu nije ubila konkurencija, njen ubica je država sa svojom nerazumnom razvojnom politikom, ako se to uopšte može nazvati politikom. Naručilac ubistva je glasač koji glasa za ljude koji vode takvu politiku i to je cela filozofija.

Umesto da se svojski potrude da dovedu kvalitetne investitore, pogotovo u proizvodnji, političari se bave subvencionisanjem frontalno zarad glasova, a neki od njih i otvaranjem butika po šoping molovima što bi se najjednostavnije moglo opisati promašenom temom za koju se dobija jedinica u školi.

Umesto da smanjuju birokratske, parafiskalne i fiskalne tegove koje su natovarili privredi, političari nedorasli poziciji koju su bez imalo srama zauzeli, ili rade suprotno ili u najboljem slučaju ne rade ništa. Dok je cena birokratije za veliku firmu jedan evro, za malu je 10 evra i samo o tome bi trebalo da misle.

Posledica je da imamo privredu koja ni posle 16 godina tranzicije navodno nije spremna za suočavanje s konkurencijom i na najmanja gibanja traži zaštitu države. Dokle? Kada će biti spremni? Možda da ih lepo zamolimo? Imamo li snage da kažemo kada je dosta sa zaštitom, recimo, mlekare koja duguje za porez ili ne plaća radnike? Je li to privreda koju je potrebno da štitimo i da to platimo višom cenom u prodavnici? Da li je i dalje potrebno da štitimo biznismene koje s druge strane svaki čas hvalimo ili se sami hvale kako su uspešni? Da li i dalje „pali“ argument da time štitimo seljake od kojih otkupljuju proizvode?

Uvek ću se vraćati na primer vlasnika male radnje koji nam je pričao kako je devedesetih prodavao džins iz Novog Pazara. Momak s kraja stola (zaposlen u kompaniji koja zastupa poznate brendove), upitao ga je s kolikom maržom je radio. Do 20%, bio je odgovor (nebitno da li je bio iskren ili ne). Ovaj, pošto od kafanske buke nije dobro čuo, zaključio je rečima „Puta dva, puta tri, da tako je i sad kod nas“.

Još malo o konkurenciji sa terena. Prođite Sinđelićevom ulicom ili ulicom Branka Krsmanovića na Vračaru. Svakog dana (tokom celog dana) moći ćete da vidite redove ispred apoteka. Zašto? Zato što recimo kapi za dete u jednoj od njih koštaju 590 dinara, a samo 100 metara dalje kod konkurencije iste te kapi kupićete za 770 dinara. Naposletku, najvažniji je čovek.