Među gomilom duhovitih dosetki izdvojio bih jednu ironičnu opasku – možda bismo konačno počeli da zarađujemo.

Dobri smo radnici onoliko koliko se potrudimo da to budemo i tu nema mesta bilo kakvoj filozofiji.

Ne sve, ali veliki broj stvari možemo da naučimo kako bismo postizali bolje rezultate. Sebi smo krivi za uspehe isto koliko i za neuspehe. Međutim, postoji niz ljudi čija volja da (ne)ulože dodatu vrednost u bitno utiče i na naše živote. To su svi oni od kojih zavisi koliko efikasno ćemo proći kroz administrativne procedure, oni koji nas leče, koji uče našu decu, brinu o našoj bezbednosti…

Postoji tu čitav niz heroja, ali ozbiljno bih strahovao kada bi neko rešio, a to valjda čekamo u okviru našeg zidanja Skadra tj. procesa racionalizacije javne uprave, da proveri znanje svih koji bi kroz racionalizaciju trebalo da prođu. Podrazumeva se da bi takva provera trebalo da bude polazna tačka, međutim živimo u takvoj zemlji da bi nas kretanje nosilaca vlasti kroz logične korake procesa zbunilo i iznenadilo.

Kada o ovome govorim imam pred očima nedavnu scenu učiteljice koja majci autističnog đaka prvaka priznaje da ne zna šta da radi s njim (povremeno zaplače na času, ustane iz klupe i krene da izađe iz učionice – za znanje koje pokazuje više nego bezbolni problemi). Majka se s pravom pita kako su s istim detetom do pre nekoliko meseci savršeno funkcionisale vaspitačice u kasnim dvadesetim. Možda zato što učiteljicu koju za par godina čeka penzija boli Basarin Crven Ban da se potrudi.

Za “ne znam” se dobija jedinica (jedna od rečenica koja vam se doživotno ureže kada je neko efektno upotrebi protiv vas). Ona ove probleme nije imala dok se neki prokletnik nije prokleto dosetio da izmisli prokletu inkluziju i njoj navali prokletu bedu na vrat da mora i o ovakvoj deci da brine umesto da su fino izolovana. Zamislite pokušaj rešavanja situacije u kojoj ima dva deteta s autizmom u razredu – stavila ih je da sede zajedno u klupi! Najveći trud koji je uložila u ovladavanje autizmom, jeste uporno zapitkivanje majke kada će Grad da odobri ličnog asistenta. Toliko o inkluziji.

Nedavno sam prisustvovao sastanku o problemima sa dugovima državnih apoteka i domova zdravlja. Samo apoteke duguju 11 milijardi dinara od čega je četiri milijarde dospelo na naplatu. Zasad je samo jednoj blokiran račun, ali bi već sutra ako to poverioci reše, kao kruške jedna za drugom mogle da padaju u blokadu.

Šta to znači za nas? Možda neće biti lekova (neke od njih prave samo državne apoteke ili osim državne nema nijedne druge apoteke u veoma širokom luku). Znate šta je neke od njih posebno mučilo? Ne kako će građani doći do lekova nego kako će sa blokiranim računima da isplate jubilarne nagrade! Kao što rekoh, ima u tom javnom sektoru mnogo heroja, ali ima i onih koji će žargonski rečeno izblejati 10, 20, 30, 40 godina i uredno za to uzeti „nagradu“ ili tužiti ako ne dobiju.

Da nije Fiskalnog saveta, verovatno bismo s dosta zakašnjenja saznali da je racionalizacijom u Srbiji nazvano ono što se u normalnom svetu naziva prirodni odliv. Naša država ne otpušta viškove već čeka da viškovi stasaju za penziju. Pošto su nam saopštili da racionalizacija ne znači samo otpuštanje čekamo da vidimo i gde su to prenatrpane kancelarije rasterećene tako što su oni, koji na tom mestu nisu potrebni, otišli tamo gde su neophodni. I na osnovu koje provere znanja.

Mi smo zemlja gde savetnik ministra maltene ne komunicira s ministrom jer se pokazao beskorisnim. Ali, i dalje je savetnik. Mi smo zemlja i u kojoj direktor državnog preduzeća na sastanke vodi jednog od svojih podređenih da govori dok on ćuti toliko upadljivo da počinjem da verujem da je nem. Oni svakako neće biti racionalizovani. Problem je što je takvih puno i na pozicijama na kojima smo u direktnom dodiru. I šta s njima?

Konkretan predlog – uvedite pravilo 6+2. Od osam sati koje provode na poslu neka rade samo šest (neka u tih šest bude i pola sata pauze), ali da preostala dva sata budu dužni da se dodatno edukuju. I testirajte ih redovno. I neka to važi i za administraciju i za prosvetu i za zdravstvo, za sve.

Nije to ništa novo. Sličan sistem primenjuje npr. Finska u svom obrazovnom sistemu. Profesori uče decu, ali se i sami kontinuirano edukuju. Zato je Finska jedna od zemalja u vrhu na PISA testiranju dok mi, eto, nekad i ne učestvujemo na toj proveri znanja učenika.

Mi ne sledimo logične korake. Mi smo i za racionalizaciju našli iracionalnu formu. Važno je samo da niko ne pravi talase u žabokrečini.