Danas kada na jedno mesto konkuriše više stotina ljudi nemoguće je proći bez poštovanja osnovnih zahteva. Ako je napisano u konkursu da se uz CV pošalje motivaciono pismo, onda bi trebalo poslati motivaciono pismo. Ako je naglašeno da CV bude na srpskom, engleskom ili nekom trećem jeziku onda bi ga trebalo poslati na tom jeziku. Samo zbog nepoštovanja ta dva bitna preduslova, od 300 kandidata odmah otpadne barem 100 do 150. Bez preterivanja.

Sledi sadržaj odnosno izgled sadržaja. Trebalo bi uvek izbegavati ošišanu latinicu. Još važnije, prebaciti tastaturu na srpski jezik kako CV ne bi izgledao kao loše pokošen travnjak, sa velikim slovom „i“ koje malo-malo pa štrči. Nikako slike sa plaže, bazena, veselja, primetno isečene sa grupne fotografije ili, još gore, koje su „razvučene“ do neprepoznatljivosti. Bolje je i bez slike.
Nažalost, pojedini mejlovi izgledaju kao da u njih nije uložen, kako je to jedna novinarka davno opisala, „ni pedalj truda“. Za takve kandidate prvo pitanje na konkursu uvek bi trebalo da bude „Da li ste pročitali svoj CV“. Toliko pravopisnih grešaka ostavlja utisak osobe koja šalje prijavu na stotine adresa i kao da otaljava posao ili je samo aljkava. Može da nastavi to da radi, ali uspeh je garantovano nedostižan.

Ono što konkursi tužno govore o našoj svakodnevici jeste da su ljudi očajni da pronađu bilo kakvo zaposlenje. Šalju CV na konkurs za radno mesto za koje ni izbliza nisu kvalifikovani ili nisu radili bilo šta srodno. Nažalost, biće eliminisani.

Na svakom konkursu postoji i set ljudi koji umesto CV-a pošalju svoju životnu priču, često tužnu. Uz uvažavanje životnih iskustava, oni koji obavljaju selekciju, ostaju tvrda srca. Životni moto bi možda takođe trebalo zadržati za sebe.

Jedino što nije zabranjeno jeste „pumpanje“ CV-a, zabranjeno je samo laganje. Pojedine prijave kad čitate, možda će vam se učiniti da ste konačno našli radnika iz snova. U skladu s tim dobiće i test.
Nema svrhe da svaka stavka bude u jednom redu, ali jednako nema svrhe da nekome saopštite da od drugog i trećeg jezika znate da kažete bonjour ili auf wiedersehen. To nikakvu korist neće doneti potencijalnom poslodavcu.

Trebalo bi imati meru, ali makar kada se preskoče početne formalnosti, dobićete šansu da pokažete šta zaista znate. Tu se već nailazi na problem da kandidati ne umeju da opišu čime se bavi kompanija/organizacija u kojoj toliko žarko žele da se zaposle (kako su naveli u motivacionom pismu), ali to je nova tema.

Sve prethodno navedeno olakšava poslodavcu da brzo skrati spisak sa 300 na 15 s kojima vredi popričati. Ostali dobijaju još jedno razočaranje u nizu, svojom krivicom. Sve ovo, naravno, svi znamo, ali i dalje većina kandidata već u prvom krugu završi u Recycle Bin-u. I najčešće im je kriv namešten konkurs. Da budem bolno iskren do kraja, uvek dobro zabavite konkursnu komisiju.