Švedska je prva zemlja koja je ušla u avanturu eliminisanja novca i taj posao bi trebalo da završi za najviše pet godina. Iako nije uvek primereno porediti se s razvijenim državama, zamislite tako nešto u Srbiji. Nažalost, švedskih pet godina kod nas bi trajalo znatno duže.

Ukidanje gotovine rešava problem sive ekonomije i korupcije jer je svaka transakcija potpuno transparentna (osim ako neko ne očekuje da i banka uđe u šemu prevare). Pored uvođenja reda, lakšeg posla za Poresku upravu da prati tokove novca i promenu imovine, dodatni benefit bilo bi smanjenje stope kriminala, od sitnih i velikih pljački i ubistava do postavljanja ozbiljne prepreke dilerima droge i švercerima.

Kontraargument ovoj tezi najčešće je strah od rasta sajberkriminala. Taj problem i sada postoji u mnogim zemljama i večni rat predstavnika zakona i lopova postojao je i postojaće i u realnom i u virtualnom svetu tako da takav argument ne bi trebalo da sputava nijednu zemlju u naporima da izvuče ono najbolje što elektronske komunikacije nude.

Zamislite svet u kojem nema načina da zakitite saobraćajnu ili vozačku dozvolu sa 10-20 evra, gde anesteziolog ne košta dodatnih 250 evra mimo doprinosa koje već plaćate, gde konačno znamo koliko novca obrće crkva, gde se zgrada ne gradi šljunkom i peskom iskopanim u pola noći iz korita reke (prodatim na crno naravno). Iznad svega, zamislite svet korumpiranog političara kojem su isečeni svi neregularni kanali koji su mu dosad omogućavali da bez dana radnog staža ili za platu koju sada prima gradi kuće, vozi besne automobile, nosi najskuplje satove. Nema stimulacije, nema ni korupcije. Primera je toliko mnogo.

Infrastruktura? Da, infrastruktura jeste problem, naročito za zemlju poput naše, ali to ću ostaviti IT i ostalim stručnjacima jer se hvalimo da u ovoj oblasti imamo šta da kažemo. Bilo bi korisno da što pre krenemo u umrežavanje institucija, razvoj baza podataka i sistema zaštite kako ni na ovom planu ne bismo kasnili pola veka. Kako se može pročitati, u Švedskoj novčanice i kovanice čine samo dva odsto ekonomije (tek je svaka peta transakcija u gotovini), a u celoj EU je taj procenat pao na 10 odsto. Budućnost čeka iza ugla.

Svakako je potrebno rešiti nekoliko dilema. Da se našalimo – kako ću u bezgotovinskom svetu dati detetu za sladoled? Šta će da radi turista koji nema karticu? Recimo da bi tu mogle da pomognu tzv. pripejd debitne kartice na koje se uplati određeni iznos i troši (koliko mogu da primetim, takve imaju i sedmogodišnjaci u Norveškoj, a njihova prednost je i ta da roditelj može da ograniči kupovinu, recimo, alkohola). Procena kartičarskih kompanija jeste da je za navikavanje na aktivno korišćenje kartica potrebno godinu do dve. Tu su i banke i njihovi službenici da im pomognu (koje bismo naravno sputali da iskoriste prelazak na bezgotovinsku državu za nametanje novih ili viših naknada).

Gro naše sive ekonomije je tzv. pasivna siva ekonomija u kojoj jedna strana (voljno ili nevoljno) neuzimanjem računa pomaže drugoj da zaradi ekstra profit. Takođe, prosečno plaćanje u kešu manje je od nekoliko hiljada dinara i na taj način se ogromne sume provlače ispod radara. Sve je to samo pitanje naših navika.

Ukidanje papira u javnoj upravi bi verovatno još više pomoglo sahranjivanju korupcije. Navešću koristan primer. Srbija je ove godine uvela izdavanje elektronskih građevinskih dozvola. Model je osmišljen tako da se unutar elektronskog sistema razmenjuju dokumenti i da se u sistemu vidi i prati ko i šta radi na dokumentu dok on putuje od odeljenja do odeljenja, od javnog preduzeća do javnog preduzeća. Naizgled idealno.

Međutim, „vlasi“ su se dosetili. Gospoda iz jednog našeg velikog grada (to je ona situacija kad saznate, a nemate dokaze da biste ih imenovali) osmislili su način da malkice zaobiđu sistem. Prijave i dokumentaciju koju investitori pošalju preko portala, u tom gradu fino odštampaju na papir (jer im sistem to nažalost dozvoljava), urade šta treba i onda vrate u sistem finalne dokumente. Nikom ništa, sve po zakonu. Čuo sam i da u drugom gradu antidatiraju prijave kao da su podnete još prošle godine da bi mogli da ih rešavaju na papiru. Ukoliko država ovakvu praksu ne zaustavi, mogla bi brzo da zarazi i ostale.

U svetu bez papira javlja se pitanje starih i njihov problem s tehnologijom? U opštinama i institucijama bi višak administracije mogao da bude prebačen u jednu društvenokorisnu „diviziju“ koja bi u šalter sali pomagala najstarijima i ranjivim grupama da elektronski završe procedure, podelila neku lepu reč i sl.

Treći instrument za suzbijanje korupcije – zamena administracije – u slučaju postojanja prva dva bio bi nepotreban. A i teško bi ga bilo sprovesti. Sa sistemom kadriranja koji na površinu izbacuje iste ili lošije službenike ne bi imalo smisla umesto ovih postaviti one jer se vrednosno ne dobija mnogo. Oni koji valjaju traže mesto u privatnom sektoru ili negde daleko.

Zašto ne verujem u ljude? Veliki broj sastanaka s državnim i lokalnim službenicima me uverio u to. Poslednji primer iz prve ruke video sam tokom posete Hrvatskoj krajem juna gde smo išli da vidimo kako su uveli nešto što bismo i mi mogli da preuzmemo. Zapanjilo me, porazilo, dok sam posmatrao predstavnike naših ministarstava (čast izuzecima) kako nisu otišli tamo da vide šta korisno da uzmu i iskoriste u Srbiji već su želeli da sruše hrvatski zakon ispoljavajući svoju negativnu kreativnost u potrazi za svim mogućim propustima. Oni sede ovde i kreiraju zakone koji bi nama trebalo da stvore uslove za bolji život? Ipak glasam za tehnologiju.

Za nas je očigledno nužno da se usmerimo na prečice i preskakanje teških prepreka poput jedne ovakve. Ne možemo da idemo protiv tehnologije jer će svet samo povećavati razliku u razvoju. Oko ovog pitanja ne bi trebalo da bude kompromisa. Nadam se da će se vrlo brzo političarima transparentnost biti ključni adut u kampanji, a ovo je jedan od najvećih dokaza težnje ka transparentnosti.

Iako bi samo dve reforme (ne tvrdim da su lako sprovodive) mogle da nam puno pomognu u suzbijanju korupcije, samo jedan problem bi mogao da nas sputa – nespremnost elite. Novac nije problem iako ga nema. Za korisne stvari pomogli bi i privreda i međunarodne institucije. Važno je da krenemo, što pre.