Dok je razumni svet (kako bi se drugačije mogli nazvati oni koji su protiv potpuno neprimerenih parola i ponašanja budućeg predsednika SAD) navijao protiv njega, ovde je dobar deo ljudi ustvari bio protiv Hilari Klinton i doprinosa njenog muža bombardovanju Srbije.

Čak me je i bivši kolega stavio pred dilemu šta je bolje, to što smo od republikanaca dobili otpis dve trećine dugova ili 78 dana bombardovanja od demokrata.

Ako ostavimo po strani taj politički ugao u kojem smo opet mimo sveta, postoji najmanje tri razloga, iz ekonomske perspektive, zašto je Trampov izbor potencijalna opasnost. Po strani bih ostavio i analizu dva profesora Prinstona koji su brojkama pokazali da su demokratski predsednici bili uspešniji od republikanskih u ekonomskom razvoju SAD (posledično i ostatka sveta). Daleko uspešniji.

Više me brine ono neizrečeno. Brine me kad god neko pobeđuje na izborima brzim i velikim rešenjima (100 milijardi evra investicija za 10 godina, bolji život za dve, najviše tri godine….). U tom smislu Donald Tramp se nije previše razlikovao od naših. Brine me njegovo nastojanje da Ameriku učini ponovo velikom kroz deregulaciju. Deregulacija koju su republikanci počeli još za vreme Regana, a koju je nažalost nastavio Klinton (ili joj se bar nije usprotivio), eksplodirala je za vreme Buša mlađeg. Zar smo to zaboravili? Zar su to građani SAD zaboravili? Izgleda da jesmo i izgleda da jesu.

Podsticanje finansijskog sektora da osmišljava nove instrumente izvrnuto je u potpuno nakaradnu situaciju da su krediti za kupovinu nekretnina nuđeni ljudima koji nisu mogli da ih otplaćuju. Taj proces eskalira u vreme republikanske administracije i prolazi jer kome su smetale 2004, 2005 i 2006. kada je ceo svet, grubo rečeno, plivao u novcu. Takvi krediti nosili su veću zaradu pa su se gramzivi bankari i investitori odali promovisanju upravo takvih pozajmica. To je dovelo do verovatno najveće ekonomske krize koju planeta pamti i u kojoj i danas živimo (sa sve našim otpisom duga koji smo, uzgred, davno anulirali novim zaduživanjem). Buš mlađi tada je ohrabrivao američku populaciju rečima da i oni sa niskim primanjima mogu da imaju lepe kuće.

Deregulacija je dovela do krize u kojoj su najviše stradali oni zbog kojih je navodno pokrenuta, srednja klasa i siromašni, a izvukli su se oni koji su bili njeni direktni akteri – zadržali su svoje profite, većinom prošli bez zatvorskih kazni, čak i opstali u vlasti. U tom smislu, trebalo bi biti na oprezu kakvu sve deregulaciju ima na umu Tramp. U svemu, pa i u deregulaciji, valja imati meru.
I Trampu su puna usta američkih radnika i porodica. Međutim, vreme će pokazati koliko je u svemu tome bio iskren. Jedna od ključnih promena, ako se realizuje kao što je najavljeno, jeste smanjenje poreza. Između ostalog i značajno smanjenje poreza na dobit kompanija. Analiza organizacija poput Tax foundation pokazala je da će sistem redukcije poreskog opterećenja koji promoviše Tramp dovesti do najvećeg rasterećenja upravo za najbogatije (koje su šanse da višak novca iskoriste za opšte dobro?). Tu je i diskusija o reformi sistema finansiranja zdravstvene zaštite za građane s niskim primanjima, na njihovu štetu. Toliko o prosečnom američkom radniku.

Posebna vrsta neizvesnosti jeste i tim koji će Tramp predvoditi. Na toj problematici se opekao Obama u prvom mandatu ostavljajući na važnim pozicijama neke od ključnih učesnika dešavanja u SAD u prvoj polovini prošle decenije. Sada vidimo da Tramp očijuka sa direktorom JP Morgana, takođe jednim od aktera krize, iako je u kampanji kritikovao upravo bankare i njihovo ponašanje. Ostavljati ili vraćati stare kadrove koji su umesto krivaca za krizu proglašavani za spasioce ili ulaziti u igru sa potpuno neiskusnim ljudima dve su podjednako velike opasnosti.

Na kraju, Tramp nije političar. Reč je o privredniku i pitanje je koliko je podesno da privrednici zauzmu važne političke funkcije. Ako imamo u vidu pojedine naše privrednike koji bi mogli da budu pandan Trampu, njihova vizija i preporuka za ekonomski razvoj Srbije godinama je bila državno podsticanje novog investicionog ciklusa. Taj investicioni ciklus ne bi mogao drugačije da izgleda osim da njihove kompanije dobiju obimna i povoljna sredstva. Danas pokušavaju da spasu te iste kompanije kroz UPPR-ove, sa vrlo malim nadama za uspeh.

Velika je dilema koliko će zaista Trampu biti na umu spoljnopolitički problemi u odnosu na biznis perspektivu tako da, oni koji se nadaju da će Donald da se zamara rešavanjem problema tamo neke Srbije i tamo nekog Kosova, prilično gube vreme. To ostaje, kao i do sada, posao savetnika i nižih nivoa administracije i sigurno neće biti radikalnih rezova.

Nema brzih rešenja i velikih rezultata u ekonomiji. Da ne budemo prestrogi, ali magiju su na krilima prethodnog ekonomskog sunovrata nudili i Hitler i komunisti. U ovoj izbornoj trci, demokrate su imale daleko realniji plan, ali Hilari zaslugom ličnih „kvaliteta“ nije dobila priliku da ga sprovede. S druge strane, Tramp neće moći da izleči zavisnost globalne ekonomije od slobodne trgovine tako što će podizati nove zidove niti će pomoći srednjoj klasi merama koje potencira. Sve to smo već prošli, ali kako je izabran na fer i poštenim izborima, zaslužuje priliku da pokaže šta ume. U meri u kojoj ga saradnici budu pametno savetovali, izbeći ćemo turbulencije u kojima bi krhke ekonomije poput naše ponovo stradale. Posle velikih uspona često dođu i velike recesije.