Hoće li biti budale 1Foto: Luca Marziale / Danas

Na mostu na Moravi, iznad splava koji je tako savršeno opisao Handke u svom romanu, ne mogu u isto vreme da idu vozila iz oba pravca.

Vozači lokalnih autobuskih linija zato umeju naglas da izgovore misao „hoće li biti budala“, kada se neko zaleti i zalepi ispred busa, ne shvatajući da mu je jedini put napred da se vrati unazad.

Isto pitanje važi i za sadašnju opoziciju „hoće li biti budale“ pred izbore 3. aprila.

Opozicija, kao takva, ima otvoren vrlo uzan most do pobede, stvoren Vučićevim tihim ustupcima, kojima pokušava da sačuva svoju naizgled moćnu, a suštinski oslabljenu vlast.

Između ostalog, Vučić će zato naročito podsticati svoje protivnike, prividne ili stvarne, da ne budu pametni, i da se drže besmisla kao i dosad što su.

Na primer, besmislene rasprave, zašto se u medijima opozicijom zovu pre svega đilasovci, pa potom zeleno leva kolona, dok su svi drugi negde, je li, zaobiđeni, a pobedili bi inače sigurno.

Kao da Đilas nije u Beogradu 2014. osvojio 14 odsto glasova, a 2018. oko 19, dok drugi nisu ni upola toliko. Ili su uspeli da te glasove pretvore ni u šta kao Saša Janković i Luka Maksimović 2017.

Kao da zeleno-leva kolona nije uspela da izvede 31.000 ljudi na ulice u decembru zbog Rio Tinta – po Vučićevom brojanju – što je najviše od protesta zbog razbijene glave Borka Stefanovića 2018/19.

Zeleno-levi Zelenović, Ćuta i NDB još su pokazali i da su najmanje spremni da budu budale, metaforički rečeno, time što su rekli da će podržati kandidata opozicije koji bude imao najširu podršku.

A šta bi bilo da recimo Boris Tadić i Miroslav Aleksić kažu da će se povuči u korist Zdravka Ponoša, umesto apstraktnih izjava prvog da će to učiniti ako opozicija nađe supermena za kandidata, i pomalo smešnih tvrdnji drugog da je spreman da preuzme tu odgovornost.

Boška Obradovića ne vredi ni pominjati, on i dalje u političkom smislu juri sopstveni rep, odnosno prepoznatljivost i hajp, koji je zadobio i time što je bio poslanik četiri godine, i nikako mu nije dosta te trke.

Tu prepoznatljivost juriće i drugi pustolovi u srpskom političkom moru, koliko god da poznatost i opipljivi glasovi na listiću stanuju na suprotnim obalama.

Oni koji su dugo u političkom životu dobro znaju koliko istraživanja javnog mnjenja imaju i tu jaku dimenziju da „projektuju“ rezultat, kao zadatak koji se može ispuniti. Ponoš je čovek koji deluje da je sposoban da ispuni zadato.

I kada su Čanak, Ljajić i Korać 2000. podržali Đinđićevog kandidata Koštunicu, to je bio deo te tadašnje projekcije. A Čankova ocena 20 godina kasnije sročena u tvrdnju da bi „i magarac pobedio Miloševića“, svedoči samo o tome koliko sam Čanak ceni ono što je nekad bio.

To je inače boljka stare dosističke opozicije, ne samo što ne poštuju sadašnje birače, nego uopšte ne cene ni to što su sami nekada bili. I najbolje je situaciju opisao filozof Danilo Starčević, sin stradalog demonstranta Predraga Starčevića, da se na izborima ne bira između zle i dobre vlasti. Uvek se bira između dve loše vlasti, a smena je ta koja održava ravnotežu i slobodu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.