Iskvarenost

Ovu rečenicu sam napisala u novembru 2019. u tekstu „Ceca ženi sina“ o tome da je pravi pobednik 20. veka naš establišment koji je uspostavljen i zavladao po principu organizovane kriminalne grupe.

Nisam imala nikakvo saznanje, ni posredno ni neposredno, da se Cvijan utopio u januaru 2018. prema službenoj verziji njegove, od javnosti sakrivene smrti.

On je bio samo jedan od mnoštva političara sa kojim sam imala priliku da razgovaram i da njihove reči prenosim, ili o njima pišem.

Šta god da se Cvijanu dogodilo od povlačenja iz javnosti, i poštujući želju porodice da bude pošteđena od surovih i besmislenih medijskih udara, ne može se preći preko njegove sudbine ćutke.

Jer, ta sudbina pomera perspektivu sagledavanja Srbije.

Nama se ne vlada samo pomoću straha, bezakonja, podmićivanja, ućutkivanja i krađe. Nama se vlada pomoću iskvarenosti, koja se namerno i smišljeno proizvodi i širi.

Postoji tačno trenutak kada nas je ta iskvarenost preplavila, a to je jesen 2015. kada je kao glavna medijska tema nametnut „državni udar“.

Bilo je to ni pola godine od pada helikoptera, kada je oficirski kor u potpunoj tišini napustio zgradu Vazduhoplovstva u Zemunu na komemoraciji poginulima u misiji.

Oni koji su se zakleli da će služiti časno, videli su jasno dolazak talasa pokvarenosti nadolazećeg SNS režima. I svu nemoć ljudskosti i vrline pred njim.

Režim se zaista učvrstio na izborima 2016. i 2017.

Od tada, sve je podređeno njegovom samoodržanju i kvarenju nas režimskih podanika.

Sve, ali sve priče, koje se nameću našem društvu kroz medije glavnog toka, imaju za cilj da održe dubinski sliku jednog posrnulog i propalog društva.

Društva, koje u kakvom takvom napretku i poretku održava samo svojim ličnim naporom i sposobnostima predsednik.

I da su dobri jedino oni koji „vide“ njegovu dobrotu i žrtvu u odnosu na pokvarenu ili nezahvalnu Srbiju. I žrtvu članova njegove porodice.

Takva je i priča o Đilasovim tajnim računima na egzotičnim destinacijama.

Nije njen cilj samo da se lider opozicije prikaže iskvarenim u očima cele Srbije, nego i da se opomenu oni koji su blisko uz Vučića.

Da im se stavi do znanja, da i njihov iznošeni novac na tajnim računima nije siguran i da predsednik i njemu lojalni ministar policije sve znaju.

Zato, da bi molili da im se da neki prljavi posao za režim radi iskupljenja i radi daljeg širenja iskvarenosti.

Ako se osvrnemo unazad, dosad iz vladavine iskvarenošću nismo našli dobar izlaz.

Ni iz Titove, ni iz Miloševićeve, a bile su zasnovane tačno na tom istom principu.

I sadašnji režim nose pojedinci iz tih vremena, navikli da deluju u isključivo u trulom okruženju.

To što se nama sada čini da je i u tim starim režimima bilo više pravde, odnosno manje iskvarenosti, velika je zabluda i naknadno učitavanje.

Opipljiv dokaz za to je i život Jovanke Broz, ali ništa manje ni moć i politički i životni kraj Mirjane Marković.

Setimo se uostalom onih legendarnih tekstova iz 90-ih, kako je Mira na sastanku sa partijskim drugovima pitala koja je organizacija najefikasnije, i kako joj je neko navodno odgovorio „mafija“.

Osvrćući se unazad deluje i da je naš sadašnji predsednik često u pravu, pa i kad primećuje da neki u Srbiji i dalje nisu izašli iz 90-ih.

Deluje da je u pravu, ali nije. Izašli smo, ali se 90-te stalno vraćaju po nekog od nas.