Kampanja razdora

Krstić je posvetio dužnu pažnju objašnjavanju da nije bilo pokušaja poput sadašnjih da demonstranti „1 od 5 miliona“ nasrću na Predsedništvo ili da Boško Obradović upada u zgradu RTS-a. Samo što to nije tačno. Pokušaja je međutim bilo, ali u drugačijim okolnostima.

Jedan posebno dramatičan, a retko pominjan, predvodio je Zoran Đinđić, kada je jedne jesenje večeri 1999. godine poveo demonstrante put Novog Beograda (nama je rečeno hotela „Hajat“) gde se održavala međunarodna promocija knjige Mire Marković. Saobraćaj je obustavljen, demonstranti su prošli most i tačno na semaforu pre sadašnjeg tržnog centra Ušće, sačekao ih je jak kordon u punoj opremi za razbijanje demonstracija – policija pod šlemovima i sa isukanim štitovima i pendrecima.

Zoran Đinđić je iskoračio ispred mase zajedno sa Milanom Veruovićem, koji je u to vreme postao njegov prvi pratilac. Đinđić je pokušao da sa komandirom kordona koji je takođe iskoračio držeći motorolu u ruci, pregovara da pusti demonstrante. Novinari izveštači, među njima iz Danasa ja i moja tadašnja koleginica, koja sada radi u jednoj nevladinoj organizaciji, iskoračile smo takođe, da čujemo i vidimo kako će se odvijati razgovor.

Sad nastupaju zgusnuti trenuci kao kada se uspori film, budući da su pregovori vrlo kratko trajali, i da je na mah postalo jasno da će policija intervenisati. Gotovo u trenu je komandir izmahnuo pendrekom, Veruović je pokušao da se podmetne i primi udarac, ali i njega i Đinđića je dokačio.

U tom istom magnovenju je Boris Tadić koraknuo ispred ka meni i koleginici i drugim novinarima, i viknuo „bežite“, i pošao ka kordonu. Za Tadića se uzgred ali bitno, svašta može reći, sem da je fizička kukavica. I ljudi su jurnuli nazad preko mosta u stampedo, a mi novinari između njih i policije u trku. Neke kolege su se i tad odmah snašle – na primer, Dragan Bujošević i Ljiljana Smajlović, koji su radili za nedeljnike ali su dolazili na opozicione proteste, skrenuli su u stranu i spustili se prečicom – stepenicama niz Brankov most. Uzgred, ta snalažljivost za nalaženje prečice u širem smislu ostala im je i do dana današnjeg. Mi ostali smo sa narodom trčali preko mosta koji se ljuljao pod ljudskim koracima, potiskujući misao da li će nas više izgaziti masa ili policija pretući ako slučajno padnemo.

Nisam pala kao ni koleginica iz Danasa i nismo bile povređene, ali nikad ne bih mogla, poput Krstića, da zanemarujem da se to desilo.

Uostalom, evo šta o tom danu piše na sajtu www. beograd.rs: „I sutradan, 30. septembra, policija je intervenisala protiv mirnih demonstracija. Na Brankovom mostu, s novobeogradske strane kordon policije sačekao je više od 40 hiljada demonstranata u šetnji prema Palati federacije, i brutalno intervenisao, pre nego što su pristalice Saveza za promene uspele da se povuku. Batine su dobili i lideri SZP, razbijena je kamera Studija B, a dvadesetak ljudi je povređeno. Policija je ponovo tukla ljude koji su ostali da leže na zemlji, a nakon intervencije na mostu upali su u okolne kafane i pretukli goste koji su tamo sedeli“.