Kljun 1Foto: Luca Marziale / Danas

Kljunovi kao da su ptice koje uzlete u sumrak nečije političke moći.

Kao da su tačniji vesnici promena i od istraživanja javnog mnjenja, lete i bez dozvole Strateškog marketinga i uprkos utvrđenom procentu građana koji su za to da ostane SNS i sadašnji politički pravac.

U žargonu starijih kriminalaca „kljun“ je policajac, kako glasi i naziv policijske TV serije koja nas upravo predstavlja na Kanskom festivalu.

Slučajno, jedan „kljun“ u isto vreme ispovedio se na internetu – Ilija Milačić, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda.

Kada je prethodni put jedan načelnik Uprave kriminalističke policije (Srbije) Rodoljub Milović 2013. i 2014. izlazio u javnost i davao intervjue, kao sada Milačić, menjala se vlast po dubini, iako ništa specijalno novo nije otkriveno.

Ni sada ništa posebno novo nije otkrio Milačić. Ali ipak nešto je „kljucnuo“. Preneo nam je u jednoj i po rečenici stanje svesti vrha režima.

Doznali smo da su u vrhu obuzeti osećajem umora, što znači da su siti vladanja i upravljanja, i valjda održavanjem sebe samih ovakvi kakvi su.

Nagađajmo, mnogo je to bogatstva i poslovanja koje treba zaštititi, mnogo tabloidnih grehova koje treba kobojagi iskupljivati, mnogo tragova koje treba pokriti, mnogo ljudi koje treba zaobići, mnogo nereda koji treba izbeći, mnogo pogrešnih detalja i sitnica na koje treba paziti… Mnogo lične istorije koje su sabili u ovih devet godina, da im možda postaje sve neizdrživije. Mi nad kojima vladaju privikli smo se i podnosimo, ali oni kao da više ne mogu da izdrže to što rade nama, a i jedni drugima.

Mučno je i pitanje da li će se završiti slično kao što je i počelo. Da li će biti slično kao onda kada im je krenulo, tada kada je pomenuti Milović smenjivan kao „general Papaja“.

Kada su imali veliku istražnu Radnu grupu, kada su hapsili Miškovića, objavljivali snimke Dačića, sudili Dragina, istraživali Bogićevića, kada su u kafani kod Palate pravde padale opklade da li će pre biti priveden Đilas zbog Multikoma ili Tadić zbog Azotare, i kontraopklade da oni mogu biti samo zvani kao svedoci…

Kada je vrh sadašnjeg režima bio odmoran i neistrošen, kada im je dobro išlo sa pričom „rasvetljavanje 24 sporne privatizacije sa spiska EU“.

Sada se „Pandora papiri“ i stanovi u Bugarskoj Siniše Malog upoređuju sa te „24 sporne privatizacije“, ali to ne stoji. Jer, ljudi u Srbiji su prestali da žale za propalim domaćim fabrikama. I režimu se mora priznati da je ubacio mnogo više novca u opticaj nego što je to ikad pre bio slučaj u Srbiji. Da bi se oni toliko bogatili, svako je morao u Srbiji više da potroši, odnosno da ima čime da troši.

Jedino što sad ima snagu te nekadašnje „24 sporne privatizacije“ jeste afera sa rasadima kanabisa na dobru Jovanjica. Ne treba biti kljun, ni policijski stručnjak, pa da se uoči da se predsednik Vučić kad god javno govori o Jovanjici, ipak preobrazi od nelagodnosti. Zašto ako je potpuno nedužan kao što priča, a o Jovanjici priča malo brže nego kad govori o drugim temama? Druga strana neprestanih TV obraćanja je što su gledaoci Vučića dobro upoznali, iako i dalje, bez premca, u vrhu njegovog režima jedni druge najbolje poznaju.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.