NJen vidljiv cilj je ojačavanje „patriotskog“ činioca, kao glavnog okriva slike koju Vučićeva lična savetnička mašina predstavlja javnosti. Zato je i organizovana vojnopolicijska parada u Nišu, zato i Vučić dolazi na skup vladika Srpske pravoslavne crkve. Ali, zato se vrše i hapšenja lokalnih naprednjaka i pokreću sudski postupci protiv njih – Grocka, Brus, Požega… To je pokušaj povratka slici iz 2012-2014. i Vučićevoj uzlaznoj putanji, koju su dizala privođenja u aktivnim istragama „Radne grupe“ sastavljene od policajaca i inspektora iz vremena DS-DSS vlasti.

Pojedini medijski mehanizmi kao da se uopšte ne menjaju, tako da su naslovne strane Kurira i sada, isto kao i tada, posvećene istom političkom protivniku – Draganu Đilasu, kome se posredno pripisuju opskurne veze sa Kremljom.

S druge strane, i onda i sada, u Vučićevoj javnoj slici se čuva okosnica vezana za radikale, a to u stvari najviše znači za Rusiju. Stavlja se do znanja da zvanični Beograd ima neku vrstu političko-duhovne suverenosti nad svakim ko oseća pripadnost srpskom narodu živeo ma gde – od Pretorije do Pljevalja. To je veoma slično moskovskoj politici panslovenske bliskosti, i lako obuzima ljude, budući da je već nasleđeni deo društvene svesti.

Zato je i u prvom redu u VIP loži na paradi u Nišu „kumče“ Aleksandar Šešelj – a ne recimo, neki drugi gosti, ili članovi porodice. Nema izdaje Šešelja, nema izdaje Rusije, kriminalci će biti uhapšeni, neki se upravo hapse, bitka se nastavlja, to su sve nivoi priče koje ova kampanja hrani.

Da li će delovati? Toliko je bazična da je teško zamisliti da neće, ali pitanje je na koga je usmerena, da li na one koji su već opredeljeni za Vučića i SNS?

Ne, ova kampanja je za srpsku politiku najopštija i najšira moguća, što znači da cilja i građane u protestu. NJima Vučić nastoji da se neposredno obraća, odsecajući ih od političkog vođstva u liku Đilasa i Saveza za Srbiju. Odsecanje od zvanične intelektualne elite, koja je formalno podržala proteste, već je izvršeno.

To je bedem koji drže glasnogovornici poput Biljane Srbljanović i drugih manje poznatih, sa pričom o iskonskom zlu koje isijavamo, i kod kralja, i kod Tita i kod Vučića, i koji može pobediti samo „nosilac“ čistog građanstva, koji će čarobno izgraditi nove čiste institucije solidarnosti i urbanistički srediti sve od Kaluđerice do Surdulice.

Jedina mana kampanje je – ukoliko se uspešno dobaci do 2020. i redovnih izbora – što nema odgovora, a šta posle?