Šetnja za Zorana

Videli smo to potpuno jasno, sada kada smo 28. godišnjicu 9-martovskih demonstracija dočekali u protestima, čiji su zvanični zahtevi zastrašujuće isti. I odnose se na RTS, na televiziju kao glavni centar moći. Ta istovetnost je živi dokaz da i onda i sada pogled na društvenu stvarnost predvodi u osnovi ista elita. Odnosno, u osnovi ista grupa prepoznatljivih ljudi koja decenijama ne uspeva da se snađe u svetu i u stvarnosti, i od toga kod nas lepo živi. Samozvani ili ne, njeni pripadnici uspešno čuvaju svoje mesto u društvu, zarobljavajući nas tri decenije u svojim promašenim gledištima. U svojim viđenim i nikad uspelim idejama o idealnom RTS-u, savršenim medijima, vladi odabranih stručnjaka, stalnim nultim počecima…

NJima su uvek potrebni drugi novi (Radulović, Janković, Lazović) samo da bi oni uvek ostali isti i nenadomestivi. Novi ih nikada neće i ne mogu zadovoljiti, to nije predviđeno u projektu. Što su im besmisleniji zaključci – tipa jedino Vučić i SNS imaju politiku – to su glasniji i uporniji u njihovom zastupanju. Smetnuli su s uma da su tako i 90-ih tvrdili da samo Šešelj ima politički program – Veliku Srbiju, iako to nije bio nikakav program već obična bajka. Ali, samo magijsko mišljenje može da sludi i zavede ljude, to je prosto zavist na većoj sluđujućoj moći. Uostalom pripadnici elite uvek prvi smisle nadimak za druge u javnom prostoru – Boškić, Đido, Jankara… Ako nešto imenuju, onda i ureknu je li, i stvari će se odvijati baš kako priželjkuju. Tablodi, to nisu izmislili, oni su to samo zdušno prihvatili, na njihovim stranama su svi isključivo na imenima i nadimcima.

Sa elitom, koja je to postala tako što se nakačila za ništavilo pljačke, šverca i ubijanja ratnih 90-ih, i dalje se držeći tog ništavila kao najuspešnijeg perioda svog ličnog života, ne može biti nove politike i novih ljudi. Ne postoji javno mnjenje jednostavno, gde bi to uspelo. U njihovom poretku Zoran Đinđić bi i dalje čitao filozofske tekstove na radiju, a to što se od tog poretka za života odmetnuo, vraćaju mu tako što nastoje da ga beskrajno dogmatizuju. I da stalno šetaju za Zorana, zaklanjajući njegovim imenom to što na svaki način izbegavaju dolazak na cilj – u jednu Srbiju koja bi bila slobodnija nego ova sad, u kojoj sme da se javno razmišlja i slaže ili ne slaže, i o Evropi i o Rusiji, i o levici i o desnici. Iskrenija i poštenija elita uostalom, mora doći smenom generacija, a onda će sasvim lako, biti moguća i nova politika i novi političari.