Sve počinje od Dijane 1Jasmina Lukač

„Ovo“ je vlast Vučića i SNS. Samo jednom je izgledalo kao da „ovo“ zaista puca, a to je bio vikend u martu 2019. kada je Boško Obradović jurnuo sa Jelenom Anasonović i svojim „pratiocima“ iz Dveri kroz vrata zgrade RTS-a, a Vučićeva policija počela prvi put da hapsi demonstrante…

Zašto nije puklo, zašto opozicija nije bila spremna da pokuša da preuzme vlast?

U opoziciji nismo imali Alekseja Navaljnog spremnog da svoj život i svoju slobodu izloži opasnosti i stavi u zalog svoje političke borbe.

Ni među demonstrantima nismo imali spremne da budu hapšeni i odsluže zatvorske kazne.

Recimo, jedan privedeni Dverjanin je prvo zakukao svom advokatu Todoriću, a Danas objavio da nije imao ni hrane ni vode u pritvoru, da bi policija smesta pustila slike sa nadzornih kamera, gde se vidi da česma radi, i ima i sendviča.

Reklo bi se, ili da mi ipak mnogo bolje živimo pod Vučićem nego Rusi pod Putinom, Belorusi pod Lukašenkom, te Srbi i Crnogorci pod Milom Đukanovićem, te da nećemo da rizikujemo taj lep život, ili da bar to neće naša opozicija.

Živi primer nespremnosti da se jedna opoziciona priča izvede do kraja i dalje je pomenuti Obradović, i njegov iznenadni štrajk glađu, podstaknut idejom drugog poslanika koji je zaseo na stepenište Skupštine.

Međutim, u štrajk glađu pred kamerama se ne upušta ako nećete da vas iz Skupštine iznesu na nosilima, kao Tomislava Nikolića, bilo to stvarno teško fizičko stanje, ili malo preuveličano teško.

Kada kao Obradović odustanete zbog poziva porodice, a niste se pre toga srušili u nesvest od gladi, onda se i dalje možete vrteti na jedan do dva odsto podrške, ako i toliko.

Jednostavno, srušili ste sopstvenu uverljivost.

To sve znači da „ovo“ može da pukne samo iznutra. I to ne tako što će „ovo“ srušiti izvorni naprednjaci, veterani borbe protiv „žutih“ i nekadašnjeg DOS-a poput pomenutog Nikolića.

Uostalom, bivši je predsednik Srbije toliko zaboravljen da ga više i ne zovu makar da dočeka avion sa kineskim vakcinama.

Vučić je već jedan mandat predsednik i gotovo da ne postoji ništa što bi Nikolić mogao da iznese u javnost, a što bi moglo da ošteti Vučićev politički profil.

Ali zato rušenje vlasti može da pokrene neko kao na primer Dijana Hrkalović. Bivša čelnica BIA i MUP-a oličava te revolucionarne mlade SNS snage, njih koje je Vučić doveo na vlast i dao im sve, kojima je idol i uzor.

Od njega oni uče tehnologiju i politike i prevrata i sticanja moći.

Nezamislivo je da pre ili kasnije po prirodi stvari neće pokušati da ga prevaziđu i da ga svrgnu.

Možda se posluže i nekom „časnom starinom“, uloga koju je igrao Nikolić kad je Vučić svrgavao Tadića. Uostalom, što je veća Sodoma i Gomora to je veća potreba za nekim kaluđerom koji pravedno razrešava grehova.

Sigurno će se poslužiti „tajnim podacima“, takav je duh vremena, uostalom Vučić se sa „dubokom državom“ DOS-a obračunao pričom o 130 diskova dobijenih iz prisluškivanja koju je otvorio pokojni sekretar Tadićevog kabineta Miodrag Rakić.

Najveće dostignuće „duboke države DOS-a“ u politici Srbije, odnosno Tadića i Vojislava Koštunice, jeste što jedno deset godina u Srbiji nije bilo političkih ubistava.

Međutim, od 2016. i kada je Dijana Hrkalović bila u bezbednosnom vrhu, ubistvom vođe navijača Aleksandra Stankovića, i potom 2018. kosovskog političara Olivera Ivanovića, politička ubistva se nastavljaju.

A to je znak da je „duboka država“ SNS već pukla, samo je pitanje ko će je prvi dokrajčiti i kako.