Udarac

Koliko su od 2018. gromko ulicama odjekivali glasovi da je probuđen otpor, dostignuto oslobođenje od straha, te da je sad samo pitanje vremena i izdržljivosti do smene Vučića i njegovih?

Vučićeva SNS ima previše prilika da se sili, da naređuje i postrojava, od glavnih medija do mesne zajednice, i zato svaki otpor tome treba pozdraviti. Ali, ne treba žmuriti pred tim da se smena naprednjaka posle dva mandata i dalje samo priželjkuje, ali se stvarno ne nazire.

Niti zaboraviti da su organizatori prvog bunta protiv SNS diktature završili u priči da li je drug Sergeja Trifunovića nasilno skinuo naočare nositeljki opozicione beogradske liste? Ili u skorašnjoj bajci Valentine Reković iz Jedan od pet miliona, ispričanoj novinarima u novom sedištu ove organizacije, u centru Beograda.

U toj bajci otprilike, među nepravilnostima na dva odsto biračkih mesta u Srbiji, koje je uočio OEBS, čak devet odsto se odnosi na glasanje falsifikovanim ličnim kartama, te pokret Jedan od pet miliona, koji će se kandidovati, očekuje da se uvedu i digitalni čitači radi ispravnosti glasanja i povežu njihovi podaci. Sad, možete misliti da li neko blizak SNS ima već spremne čitače i izborni „softver“ za nabavku.

Ali, pošteno gledano, i oni iz Jedan od pet miliona, pokreta koji je godinu dana pozivao ljude u vikend proteste kao formalni organizator, a i oni iz pomenute opozicione liste, jesu političko rosno cveće u poređenju sa ranijim vođama otpora na trgovima i ulicama. U odnosu na recimo Milana Božića, Vojislava Mihailovića (i sadašnjeg Gorana Vesića)… koje su demonstracije protiv Miloševićevog režima nasukale na gradsku kasu Skupštine Beograda.

Iskustvo Petog oktobra pokazuje da se autoritarna vlast smenjuje samo kad pukne u samom vrhu – ako vojska i policija ostave predsednika njegovoj sudbini, kao što se desilo Miloševiću. Ali taj lom kreće od dole, od lokalnih izbora.

I pad Tadićeve DS s vlasti počeo je od lokalnih izbora na Voždovcu 2009, iako Boris Tadić nikada nije bio pravi autokrata. I bojkot politika opozicije začela se na lokalnim izborima u Lučanima u jesen 2018.

Milošević bi, da nije bilo Petog oktobra, vladao kao Putin ili kao Milo Đukanović, moguće da bi (da je poživeo) i sada bio predsednik Srbije. Upravo je sada vreme kada će Vučić moći da napravi kvantni politički skok i uđe u dugotrajnu vladavinu. Šansa je međutim i da neće moći, dakle i na strani opozicije.

Stekla su se dva uslova koja se retko poklope, a to je onaj nepredvidljivi sticaj viših okolnosti – korona pandemija koja menja svet – i naši izbori. Ako prkosna opozicija, odnosno stranke Saveza za Srbiju, ostanu pri bojkotu i ne usude se da izađu na lokalne izbore, da makar uzmu glasove i odnesu pobedu u jednoj jedinoj novoj opštini, pukotine neće biti.

Uzalud će odjekivati šerpe. Eha koji će zakotrljati lavinu neće biti.