Uoči Srebrenice

Za tadašnji jedini opozicioni dnevnik Naša Borba pratila sam u junu te godine protest grupice roditelja sa juga Srbije.

Došli su tražeći da ih Slobodan Milošević primi i objasni im zašto su njihovi sinovi prisilno regrutovani.

Prvog dana bili su medijska priča koju su prenosili i B92, RSE i strani mediji, pa su puni nade neki od njih ostali da prenoće, napolju, ispred Predsedništva.

Drugog dana interesovanje je opalo, trećeg je bilo još manje, četvrtog se većina njih vratila nazad.

Ipak, jedan otac je bio najuporniji, ostao je i dalje, štrajkujući glađu na klupi na Andrićevom vencu ispred sporednog ulaza u Predsedništvo.

Bio je i sporedna vest na nekoj unutrašnjoj strani, ali ja sam, pored ostalih novinarskih obaveza, ipak nastavila da svraćam da proverim da li je još tu.

Da li se vratio možda noćnim putničkim vozom Beograd-Niš kako je i došao, zajedno sa preprodavcima paprike, u Đunis, odakle je, da nastavi da radi imanje.

Bez sina jedinca, kako mi je pričao, neće moći da obavi žetvu, ni da se prehrani, ostao je bez posla i nema mu života.

Iako sam dolazila nakratko, bio je vrlo zahvalan „jer kad ti dođeš, ovi svrate“.

Onda sam primetila i ja, iz rashlađene zgrade Skupštine preko puta, izlaze opozicioni poslanici i obilaze štrajkača iz Đunisa, baš u isto vreme kad i ja.

Sećam se da sam pisala duge izjave Zorana Živkovića i Slobodana Gavrilovića. Jednog dana je svratila i Vesna Pešić. Došla je lagano noseći kesu punu šljiva i sela na klupu.

Očekivala sam šta li će sad da bude, koliko pre mesec dana bila sam na pres-konferenciji u GSS, na ekskluzivnoj lokaciji u Kralja Petra, gde je Vesna novinarima prepričala stanje ljudskih prava u Zapadnoj Slavoniji, koju je obišla posle operacije Bljesak.

Vesna je otvorila kesu i ponudila seljaka iz Đunisa šljivom.

On je zaprepašćeno pogledao rekavši – gospođo, ja štrajkujem glađu. Ah, dobro izvinite, rekla je Vesna i lagano počela da prinosi šljivu ustima, a ja se i sad sećam kako sam šokirano mislila „neće valjda“.

Sočno je zagrizla i rekla „znate, gospodine, Vi morate da oformite lobi grupu“. „Šta moram“, pitao je seljak gledajući je, ali manje zaprepašćeno od mene. „Znate, lobi grupu“, rekla je Pešić i nastavila da žvaće šljivu. Sutradan više nije bilo štrajkača glađu na klupi na Andrićevom vencu.

I tu sam uživo videla neosetljivost naše političke klase i njenu nemaštinu. Nemaštinu, jer nema političku poruku za svoj narod.

Nema političku prepuštajući ljude biološkoj koja glasi: ili ćeš ubiti ili ćeš biti ubijen. Tim jezikom je govorio Milošević, a njime govori sada i Vučić.

Miloševićeva sen i dalje hoda kamenim hodnicima Predsedništva čangrljajući onom petokrakom koju su navodni oslobodioci skinuli sa vrha Starog dvora.

Navodni oslobodioci, pripadnici političke klase ali trenutno sa opozicione strane, u sadašnjem vremenu kada je zbog korone u sprskim bolnicama kao u Sajgonu, i dalje sočno žvaću šljive.

Raspravljaju o tome koja je DS prava, i da li je reujedinjenje sklapanje tri entiteta ili dolazak novog vođe.

I dalje imaju „svoj“ stav i ako neko primeti da nešto nije u redu, označe ga kao agresivnog tajkunskog (Đilasovog) plaćenika.

Ah, da, raspravljaju i kako igra izvesni Romario i čiji fudbalski dres je vrlo kul nabaviti.