Zašto nismo Mađarska 1

Nije to uvek svesno izbegavanje da se „uhvati vreme“ koliko je zagledanost u sebe ili sopstveni interes, kako kod koga. Tako sada mnogi pametuju o opozicionoj borbi, trenuto se baveći pobedom opozicije protiv Orbana na lokalnim izborima u Budimpešti. Te kako treba okruniti Vučićevu vlast odustajanjem od bojkota, i „uzeti“ nekoliko gradova i onda se pripremiti za krajnje rušenje SNS-a.

Problem je međutim, u raskoraku – trenutak za to kod nas je propušten. I u politici i u privatnom životu kad nešto ne uradite kako treba onda kada treba, posle vrlo teško ili nikako to možete da ispravite. E pa, za antiorbanovske kampanje, ili za antierdoganovske zasnovane na principu ljubav, za najšire građanske koalicije i izborna nadmetanja, taj trenutak je prošao.

Gde su bili ti glasovi i ta mišljenja početkom 2018. kada je bila prilika za to – kada je vođena beogradska kampanja? Gde je tada bilo to Vučićeva vlast se kruni, hajde da usmerimo opozicionu borbu i napore? Koliko je njih tada podržalo koju listu iako je bilo jasno, kao što je jasno od 2014. da nekadašnja velika Demokratska stranka, čim izlazi na dve liste, čini Vučiću neverovatnu uslugu?

Ko je, ako je zaista hteo da deluje kao mađarski opozicionari, 2018. zaista verovatno da Šutanovac ima veće šanse protiv Vučića od Đilasa, ili da Boško Obradović i Saša Radulović zaista mogu da pređu cenzus?

Gde su tada bile sadašnje ideje, zašto to nije moglo u Srbiji pre Istanbula i pre Budimpešte? Gde je čak bila i ideja da se iznesu i objave primeri pritisaka na glasače i odbornike dok ih nije skupio iz Paraćina Saša Paunović i predao Nebojši Zelenoviću da ih odnese u Strazbur?

Zašto je sada kada je nađena jedna pokretačka ideja – bojkot – koja može biti široko prihvaćena, odjednom se javljaju svi oni koji to što sada pričaju, ne samo što nisu primenili 2018. godine na beogradskim, nego nisu ni 2017. na predsedničkim izborima. Tada ni slova o tome. Čak i Boris Tadić koji delimično podržava bojkot, ali postavlja pitanje, a šta će se desiti posle bojkota, ne pokušava da ponovi sopstvenu priču sa parlamentarnih izbora 2016. godine.

A tada je išao na listu sa Čedomirom Jovanovićem i Nenadom Čankom sa tvrdnjom da opozicija mora da se ujedini i snažno pripremi za predsedničke izbore 2017. jer se vlast menja samo na predsedničkim izborima?

Zašto se sada ne kaže, bojkotom izbora 2020. izazvaćemo političku krizu i tražiti kao njeno rešenje vanredne predsedničke izbore, da Vučić skrati mandat, i da ga na tim izborima 2021. pobedimo? Šta je problem sa tako predstavljenim koracima? Da li nešto što Vučić priča – pa ovo njegovo sad, baš me briga neka bojkotuju, ne moram uopšte da imam opoziciju, jednako je onom njegovom da se neće kandidovati na predsedničkim izborima. I važilo je, setimo se, sve do januara 2017. kada je iznenada video istraživanja po kojima će Tomislav Nikolić izgubiti.

Tadić je, ako sećanje ne vara, na tim predsedničkim izborima tiho podržao Vuka Jeremića. I koliko god ovo delovalo komplikovano može biti još komplikovanije, ako se recimo posmatra kod Pokreta slobodnih građana, praktično pokreta intelektualaca (glumaca, umetnika) koji još nisu sigurni da li treba da bojkotuju, ali inače sve drugo o politici znaju.