Nadživljavanje 1Foto: Nemanja Maraš

„Aj da si mi živ sto godina!“, kažemo i slavimo; šta vam deluje strašnije, smrt ili večni život?

Onamo kod Miloševog konaka i dalje kočoperno buja platan vekovnik: za desetak godina biće mu dvestoti rođendan.

Nemi svedok naše istorije, blaženo nezainteresovan za nju.

Položim na njega dlan, neki vele oseti se povezanost, dodir s drugim bićem.

Osetiš da je živo.

Tja, izgleda da se treba meditativno istančati ili štatijaznam da bi taj prenos životne sile uspeo; ovako, načas ispljunuti iz gradske brzine, iz ere koja veruje da se sve „daunlouduje“ za sekund ili minut – pa i spokoj – možemo samo da stojimo tu i priznamo da ne.

Zvučaće glupo, ali čak sam imao utisak da vređam to drvo.

Pravi sam žitelj onoga što je od ovih krajeva ostalo: konstatujem svoje i tuđe biće putem uvrede.

Vređamo se, dakle postojimo.

Sa sramotnim zakašnjenjem, pogledao sam tek pre koji dan film „Otac“ s maestralnim Entonijem Hopkinsom.

Ostvarenje o užasu demencije.

I to iz ugla njega, koji to proživljava.

Čest „dar“ starosti: ne dođe svima u tako strahotnom obliku, ali lutanja po samom sebi malo koga sasvim preskoče.

I tu pride pričamo o boljoj varijanti, onoj u kojoj makar nema fizičkog bola. Ako je to bolje.

Razmišljam o svom ocu.

Dobro se drži, godine mu lepo stoje.

Volimo se, čak su mi i naše rasprave s vremenom postale slatke: on je, naime, prokleti pragmatičar, noge na zemlji, za razliku od moje glave u oblacima.

Ne umem da usporim, a on, za moja merila, ne ume da ubrza; sav je uronjen u sitnice kojima se ja bavim isključivo usputno, po moranju.

Kad doaka prašini i paučini iza ormara (tako što, pazi pustolovine, pomeri ormar pa zađe iza, u nepoznato), o tome priča uzbuđenije nego Indijana DŽons kad otkrije hram neke drevne civilizacije.

S istim entuzijazmom pripoveda i o stvarima kao što su zamena osigurača, nabavka dobrog suvog mesa, birokratske zavrzlame – i nije posredi novostečena osobina, takav je bio oduvek.

A ja sam se oduvek pitao kako neko može tako da se opsedne „tričarijama“: sve to služi da se život našteluje, da sve bude kako treba, da se živi sigurnije, valjda i duže; ali kakav je to život kad se svake sekunde živi samo da bi se štelovale sledeće sekunde?

Kad sam bio mali, činilo mi se da bih radije nabio sebi viljušku u oko negde oko tridesete, samo da ne dobacim do takvog stanja odrasle mudrosti.

Ništa mi tu nije bilo mudro, delovalo mi je samo kao kolosalno propuštanje života u ime života.

Vredi li to?

Neki među vama znaju da sam već bezmalo petnaest godina urednik svih domaćih edicija Dilana Doga u kući Veseli četvrtak.

Kultni junak italijanskog stripa startovao je kao horor, a onda se polagano prešaltao na egzistencijalizam; priče su se najpre bavile postojanjem užasa, a onda su polagano prešle na užas postojanja.

Naširoko je poznata laskava izjava pokojnog Umberta Eka da jedino Bibliju, Homerove epove i Sklavijevog Dilana može uvek da čita iznova (nije li to najmoćniji „blurb“ ikada sročen?).

Pisac, novinar i scenarista Ticijano Sklavi, lečeni depresivac i alkoholičar, baratao je, dakle, različitim načinima da nas uplaši i zamisli: čak i tokom te početne, žanrovski precizne faze provlačio je elemente svog svetogleda.

U jednoj od tih ranih epizoda, Dilan se nađe u seocetu besmrtnika: izvesni doktor Hiks našao je način da meštanima ukine umiranje.

Ukrstio je priču Edgara Alana Poa o hipnozi samrtnika i „naređenju da ne umru“ sa estetskom hirurgijom: ovo prvo reguliše duh, a ovo drugo stara se za krpljenje mesa i sprečavanje propadanja.

I sećam se dobro, to me kao klinca uplašilo više nego svi vampiri i ostali manekeni strave i užasa: trenutak kada Hiks objašnjava da naša potreba za smislom života nestaje ako nema smrti.

NJegovi ljudi žive bezbrojne kopije jednog istog dana, isti razgovori i odnosi nedogledno se ponavljaju, iste situacije umnožavaju se ka večnosti.

Reče neko, čini mi se Dostojevski, da bi čovek pristao i da na jednoj nozi stoji na šiljatom stenovitom vrhu neke planinčuge, nad ambisom, samo da je živ zauvek.

Ali Dilan, odlazeći, izgovori rečenicu koja mi se ugravirala u lobanju: „Zbogom, doktore Hikse… i neka se Bog, materija i celi kosmos smiluju nad vama.“

Tako reče, iako je ateista.

Stojim pred platanom i mislim se: Entoni Hopkins zaplače se kao dete, kaže da se boji da će „ostati bez svih svojih listova“.

Naši su nam listovi važni, šta god oni bili. Izgleda da je smisao života učiniti ga što manje besmislenim.

Ma šta nam pravilo smisao. Nema boljih i gorih. Šta god izbacivalo dan iz kolotečine, važi se. Kad ćaletu položim dlan na rame, osetim da je vrlo živ.

Sledeći put pomeramo ormar zajedno 🙂

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.