Zabadanje znakova pitanja

Ovo bi trebalo da su neupitno dobre stvari.

Ali nisu, jer mi smo vrlo filozofiji skloni kada dobro treba dovesti u pitanje. Ako se, na primer, odazoveš ovom pozivu na čišćenje, dobićeš poruke u fazonu „čemu to, opet će se nađubriti“, „a što ste čistili tu a ne tamo“, „jes, baš me briga da skupljam za drugima kad ja ne prljam“. To će reći, na 70 tona fizičkog smeća dođe 70 tona verbalnog, da se kosmička ravnoteža dalekobilo ne naruši.

Trebalo bi da postoje tačke u kojima prestaje svako levo-desno-centar palamuđenje, okupljališta volje i valjane energije oko očiglednosti dobra. Tamo gde toga nema, gde se dobro buši pijucima znakova pitanja, proglašava besmislenim jer uzaludnim, gde se, na koncu, dobro proglašava lošim – tu prestaje razum, a počinjemo mi.

Šta se za to vreme dešava s neupitno lošim? Ono buja. Ima idealne uslove.

Kako to otprilike izgleda? Dok ovih dana, zbog dolazećih reizdanja, intenzivno prelazim rukopise već objavljenih romana i cepidlačim čisteći greške, nabasam na zanimljivo provokativan dijalog.

Jedan od likova, sklon retorskom iživljavanju, izvergla sledeći opis: „Vladar kojem baš oni najnezadovoljniji, najsiromašniji kliču živeo, jer ne smeju drugačije; vladar koji se meša u sve javne, pa i privatne poslove svih svojih, pa i ne samo svojih ljudi; koji se nebrojeno puta javno zalaže za zakone i zaklinje da će svako dobiti ‘pravicu’, a sam krši pravila kako i kad god mu se prohte; koji pred svaku skupštinu sve odluke sam donese, pa ova služi samo da te odluke ozvaniči; koji maše time da ga je narod birao, a postarao se da ga narod mora izabrati; koji iza zatvorenih vrata, vele pouzdani izvori, taj isti narod naziva stokom bez repa i neblagodarnom kučkom kojoj nije vredno ništa dobro činiti; koji svakog onog ko je pošten i pametan mrzi i goni, a što je pak neko luđi i nevaljaliji, to ga poglavar više voli, štiti i k sebi uzima; koji čak i knjige cenzuriše i diktira kako će biti pisane; vladar čiji čauši, čak i njegov rođeni brat, bahato maltretiraju prost puk, i to cela čaršija zna, i u pola glasa prepričava, i drhti od straha, i ne sme da se pobuni; koji svakoga ko zavredi ma kakvo poverenje i poštovanje kod raje gleda da na najpodlije načine obeščasti i pokaže mu kako ta čast nije ništa; koji namešta svedoke i dušebrižne arbitre da njegovim protivnicima ime sasvim ukaljaju i ugled nepovratno sruše; koji svakome ko misli drugačije preti, i čiji ljudi moraju zajedno s njim da menjaju mišljenje kad god se njemu prohte, a prohte mu se i po nekoliko puta u istome danu, jer je nepostojan, lažljiv i veroloman. Recite, gospodine Leo… nije li ovo žalosna slika Srbije XXI veka?“

Na ponovljeno pitanje „je li ovo tačan opis današnjice iz ugla kakvog istorijski revnosnog, istini sklonog savremenika“, sagovornik se, nerado, složi da jeste.

Na šta ovaj odgovori: „E pa nije. Upravo sam vam ukratko prepričao komentare Vuka Stefanovića Karadžića na pismo koje je 1832. godine poslao knjazu Milošu Obrenoviću, pokušavajući da osionog vlastodršca privede razumu i ukaže mu u kakva je preterivanja zašao.

Dakle, ovo je bilo pre bezmalo dvesta godina. Vi ste, uveren sam, tu sitnu knjigu nekad u životu pročitali, samo ste zaboravili. Zato što ste, na kraju krajeva, ipak pripadnik ovoga naroda, pa ste genetski predoređeni da pamtite sve o Carstvu Nebeskom i zaboravljate sve o glibu zemaljskom.“

I potom dometne: „Vuk beleži i da je izvesni Milosav Lapovac javno predlagao Milošu da se pobiju svi koji umeju da čitaju i pišu. Jer, kako beše… da: učeni ljudi podižu bune protiv svoga praviteljstva. Baš zgodno što je tako nešto dva veka iza nas, zar ne?“

Ali ti dodatni, ovde narečeni komentari na stranu, i samo je Vukovo pismo, uprkos opreznom tonu, načičkano ovakvim momentima: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami: kad ste u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste u Požarevcu, i ono je u Požarevcu.“

No, dvesta godina je dug period. O ovakvim stvarima više ne razmišljamo, to smo prevazišli. Sad bistrimo da li je dobro što je neko počistio 70 tona đubreta. Jer svak bistri onoliko koliko je i sam bistar.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.