Foto: Miroslav Dragojević
Mislim, niko me nije ni zvao, a i da su me zvali, preporučeno mi je da ne idem iz bezbednosnih razloga.
Ne bih otišao ni zbog onog ustajalog sajamskog vazduha, dok mi se ortak preko telefona žali kako zbog korone ne može poslednje četiri nedelje da dođe do daha. Da su me zvali i da mi niko ne preti smrću i da nema korone, možda ni tad ne bih otišao.
Nema pljeskavica, koje su nekada piscu predstavljale poslednji pozdrav sajamskoj hali, do sutra, odnosno do sledećeg sajma. E, u tome je fora. Do „sutra“, odnosno „do sledećeg sajma“. To su dve potpuno različite stvari. Razmažen sam.
Od 2005. do 2010. objavljivao sam knjige za Samizdat B92, sve bestseler do bestselera. Samizdat je imao veliki štand, u areni hale jedan, a autora poput mene nije imao.
Pisci ostalih najprodavanijih Samizdatovih knjiga bili su ili stranci, ili naši pa su postali stranci, ili Srđan Valjarević, koga sam za tih pet godina na štandu sreo samo jednom.
Pitam ga što ne dolaziš češće, a on umorno frkne: „Pfuf.“ Mislio sam da propušta mnogo. Nabio bih se uz prodavce na štandu, pa bih urlajući reklamirao svoje knjige, kao baba paradajz na pijaci: „Alo, seko, pst, pst, najbolje knjige ovde! Organski napisane, prirodno uzgajane! Moje!“
Gledali bi me kao idiota, ali brojke su bile jasne – kad se Vidojković dere na štandu, prodaja skače trostruko. Onda neko kupi knjugu, pa mu potpišem, pa se slikamo, pa odem malo napolje, pa se vratim unutra, usput sretnem neke što su kupili moju knjigu, pa im potpišem, pa se smejemo, pa se slikamo.
Onda odem u redakciju na dva sata, pa se vratim na sajam, na još tri sata, pa svrati Tadić, obavezno kupi moj novi roman, potpišem mu, malo ga podjebavam, pa se smejemo, pa se slikamo, pa ode dalje. Na kraju dana, zajedno sa izdavačem, zatvorim štand.
Imao sam propusnicu za kola i propusnicu za ulaz i nisam ih štedeo. Pred odlazak sa sajma, pljeskavica. U tortilji. Ponekad dve. U kolima. U mraku. Onda kući i sledećeg dana ponovo. A u subotu… au, kakve su to sajamske subote bile!
Nekako me nateraju da ne dođem u deset pre podne, da sačekam makar do dvanaest, pa dođem u podne, stanem za štand i krenem: „Ajmo, navali narode! Nabolje knjige ovde! Još malo, pa nestalo!“ Smeju se, kupuju, napravi se red, završi se sajamska subota i ja se tradicionalno uveče napijem kao stoka, da proslavim završetak svog ličnog književnog festivala.
U „Laguni“ ih ima barem desetoro koji prodaju više knjiga od mene, a svako od nas dobije ukupno jedan sat za potpisivanje. Nijednom mi nisu zapale subota ili nedelja. Osećao sam se kao da sam iz Reala prešao u LA Galaksi, iako prodaja, a i imena saigrača, vele da sam iz Zvezde prešao u Juventus. Ali, sajam odavno više nije „moj“. Jedva sam dočekao pandemiju i pretnje smrću da ne moram da idem. „Pfuf.“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
