Volim Eurosong 1Foto: Miroslav Dragojević

Pre nekoliko meseci, kada je ritam pozorišnih obaveza zapretio da će me ubiti, prvi put sam glasno izgovorila rečenicu MRZIM POZORIŠTE. Zvučalo je oslobađajuće. Kao da sam otključala tajni orman, u svojoj glavi, iz kog počele da ispadaju neke rečenice, teze i teme za trolovanje, potisnute traume i odgovora, na pitanja koja mi nikad niko ne postavlja.

U nedeljama koje su usledile, više nisam mogla da prestanem da brbljam, daveći svoje prijatelje, porodicu, koleginice i kolege. Sigurno je da sam bila naporna, a još sigurnije da me nisu shvatali dovoljno ozbiljno. „Jel si razmišljala da napraviš predstavu o tome?“, pitao je Vojkan, s ciljem da ukaže na paradoks mog iznenadnog „osvešćenja“.

Da li sam razmišljala?! Nisam. Ali sam zato istog trenutka počela da razmišljam!

Nedugo potom, primila sam poziv od nezavisnog art-haba „Radar“ iz Sofije. Nude stipendiju i boravak u njihovom gradu, pozorišnim autorima koji rade na malim formama. HOĆU, rekla sam i prijavila projekat „Mrzim pozorište“, za ovaj program.

Na dan finala Eurosonga, tako smo stigli u Sofiju – da mrzimo pozorište, na pozorišno prihvatljiv način.

U stanu gde smo smešteni, već je bila Darja. Darja je umetnica iz Ukrajine. Iz jasnih razloga, na ovu rezidenciju, stigla je ranije, pa mada me je zanimalo da o tome ponešto čujem, pristojnost mi je signalizirala da ne postavljam previše pitanja. Naši domaćini, međutim, naslutili su da bi kolektivno upoznavanje okupljenih umetnika, trebalo malo režirati.

„Igraćemo igru“, rekli su, „Igra se zove DRAMA PAKT. Postoji tabla, kockica i stotinu kartica sa pitanjima i situacijama, s kojima se sreću pozorišni umetnici u Bugarskoj. Osmislili smo ovu igru, kao platformu za upoznavanje.“

Minut kasnije: kocka je bačena i počela je partija iznenađujuće zabavnog „Monopola“ za „žrtve pozorišta“ i njegove uposlenike. Naravno, igra je performativna, pa smo već pola sata kasnije, zajedno improvizovali i odigravali male scene. Kao i uvek, kad radim ono što (volim da) mrzim, vreme mi leti, pa kad smo prvi put pitali koliko ima sati, bilo devet i naš mali, beogradski tim je povikao: LJUDI, PA MI PROPUŠTAMO FINALE EUROSONGA!

Očekivali smo, naravno, da ekipa odmah skoči, raskloni onu igru i upali televizor… Umesto toga: hladni pogledi i zbunjenost u očima naših kolega: „Vi pratite Eurosong?!“

„Pa, naravno da pratimo!“

Dramska pauza, a onda učtivo iskazan transfer blama… Kao: to je samo neka bezveze muzika i hrpa nekakvih zabavljača, koji skaču u kič kostimima, na radost širokih narodnih masa… A taman sam pomislila da su baš kul! … Pošto smo utvrdili da po lokalnom vremenu, direktan prenos Eurosonga počinje u deset, ostalo nam je sat vremena da ubedimo ekipu da se predomisli.

„Ali, Ukrajina će pobediti!“, ohrabrivala sam Darju.

„Iz političkih razloga“, odgovorila je hladno, kao da politički razlozi nisu opravdani, „Pesma je loša eksploatacija karpatskog etna. Posle Ruslane, niko u tome ne donosi autentičnost.“

„Bugari, braćo?!“, uputili smo molećiv pogled domaćinima.

„Da li svi ljudi u Srbiji tako ozbiljno shvataju Eurosong?“, pitali su nas, sa fenomenološkom distancom.

Pa, zapravo – DA. Brzinski sam eksplicirala istorijat Jugoslavije, manje Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, pa zatim Srbije na Eurosongu, dodajući zabavne činjenice iz istorije ove manifestacije. To je ujedno i politička istorija Evrope, kazala sam.

Slovenski umetnici gledali su nas bledo. „Nemamo televizor“, rekao je neko.

„Da li u Sofiji postoji neki kafić gde se gleda Eurosong?“, pitala sam.

„Postoji gej klub,“, kazali su, „Eurosong ovde prati samo LGBT zajednica.“

„A ako nema tamo?“

„Onda to nije gej-klub!“, zaključili su.

U svakom slučaju, te je večeri, u tom klubu, zapravo su bili ljudi iz cele Evrope. Engleski, bugarski i neki jezici koje ne umem da prepoznam, u galami. Svi turisti i stranci koji su se našli u Sofiji, skupili su se na ovoj žurci, da pevaju i navijaju. Da pljeskaju sa Konstraktom – svi pljeskaju, a mi znamo reči! – i da kolektivno vrište, u onom momentu, kada je Srbija (zasluženo!) izbila na prvo mesto. Sa jednakom euforijom, dočekano je i proglašenje ukrajinske pobede, pa sam onda i ja vriskala, u glas sa masom.

I znala sam kako svi ovde znamo da je Srbija bila najbolja. I znala sam, isto, kako svi znamo da je OK da pobedi Ukrajina. Nije ovo pozorište, pa da se vrednuje samo umetnički domet! Ovo je Eurosong! Praznik Evrope, evropskih identiteta, škljokica, sjaja, duginih boja, ljupkog kiča, kulturnog populizma i sms demokratije! Čista zabava, jednom godišnje. … Pa, kako to da ne pratite?!

Ako postoje neki razlozi iz kojih smem da mrzim pozorište, ne postoji baš ni jedan da ne volim Eurosong!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.