Tole majstore, jači si od sudbine

Srbija međutim, takva kakva je kao država nedovršena i nedefinisana u svemu pa i u fudbalu, ne može bez paradoksa. Jer, posle furiozne igre i šestice u Novom Sadu, čitav stadion najpre ispraća Mihajlovića i njegove izabranike, da bi kao tokom čitave utakmice, hor od 12 000 ljudi, predsedniku FSS Tomislavu Karadžiću otpevao pesmicu od samo dve reči: „Tole lopove“. I ako je neko pomislio da to Novosađani „časte“ Karadžića kao bivšeg predsednika Partizana, zbog očigledne „krađe“ Kupa Srbije, koju je Vojvodina doživela pre dve sezone, demantovan je već sutradan u Gornjem Milanovcu. Na svečanom otvaranju stadiona „Metalac“, navijači te „filijale“ Partizana, zvižducima su dočekali predsednika FSS.

Paradoks je u tome, što je Tomislav Karadžić u poslednje dve godine (praktično od „kiksa“ sa Antićem u Južnoj Africi), učinio više nego iko u ovoj zemlji da srpski fudbal doživi renesansu. Naime, za te dve godine, pre svega zahvaljujući Toletu, Srbija je konačno dobila modernu fudbalsku infrastrukturu. U Staroj Pazovi je otvoren najsavremeniji fudbalski centar u Jugoistočnoj Evropi. U Novom Sadu, Kragujevcu, Kruševcu, Užicu, Nišu i Gornjem Milanovcu izgrađeni su novi ili rekonstruisani stari Stadioni svi sa reflektorima. U Čačku je rekonstrukcija u toku.

Posebno su plodonosni bili Toletovi potezi u, možda najvažnijoj oblasti fudbalske organizacije, u obnovi i podmlađivanju fudbalske struke. Naime, od novembra 2010. kada je na mesto selektora mlade fudbalske reprezentacije postavio najobrazovanijeg srpskog fudbalskog selektora, Aleksandra Jankovića (završio u Francuskoj fudbalsku Akademiju njihove federacije), do dana današnjeg, Tole više nego uspešno podmlađuje i demontira staru trenersku gardu. Naravno sve to uz bučne medijske otpore neobrazovanih i nepismenih kadrova iz tzv. „bata Đorine“ škole. Kruševačka petica i novosadska šestica, prvi su plodovi Toletovog projekta o obnovi trenerske organizacije. Jer, pre dve godine kada je „srpski Murinjo“ Janković, prvi put okupio mladu selekciju, samo su malobrojni dobro upućeni znali ko su: Nastasić, Đuričić, Ignjovski, Mijailović, Lazar Marković, Darko Lazović, Šćepović. Danas su oni uzdanice Siniše Mihajlovića u A timu. A Janković nastavlja da dokazuje da je Srbija neiscrpni izvor talenata. Jer u Kruševcu je predstavio javnosti potpuno novi ešalon kandidata za najjači državni tim. O Mudrinskom, Jojiću, Rodiću, Krstičiću, Milunoviću, Milivojeviću, Pantiću, Ninkoviću i ostalima tek će se čuti.

Uz sve ovo, činjenica je da Tomislav Karadžić (za razliku od nekih svojih najbližih saradnika), nikada u višedecenijskoj karijeri fudbalskog funkcionera, nije uzeo ni jedan jedini dinar od fudbala za sebe, nego je fudbalu uvek davao. Tole dakle zasigurno nije krao novac od fudbala. Pa otkud onda ta osuđujuća pesmica navijača „Tole lopove“? Nije u pitanju krađa para. Srbi imaju običaj da, za onoga ko se uspešno snalazi u komplikovanim međuljudskim odnosima, ili ume da manipuliše ljudskim prirodama, da uspeva kameleonski da sačuva sebe i svoju poziciju uprkos svim promenama, kažu taj je namazan svim farbama ili taj je pravi lopov.

Naravno postoji tu i „greh“ njegove dugogodišnje vladavine našim fudbalom, jer narod ne voli „večite“. Mlada publika je izgleda ukapirala: ne mogu predsednici biti stalno abolirani od neuspeha, odnosno da krivci uvek budu samo treneri ili selektori. To pokazuju i slučajevi: Lukić-Prosinečki u Zvezdi i Đurić-Stanojević u Partizanu. Siniša Mihajlović pošteno i sportski kaže da će podneti ostavku ukoliko se Srbija ne plasira na Svetsko prvenstvo. Tole je međutim decidiran: ostajem predsednik i posle Brazila, kao da je vlasnik Saveza.

I još nešto: ljudi sloganom „Tole lopove“ prozivaju zapravo neke njegove bliske saradnike, koji su više nego kompromitovane ličnosti. Zašto u fudbalskoj Vladi Srbije godinama sedi nosilac ordena Legije „bezčašća“ ili „bezbazni“ funkcioner niškog fudbala osumnjičen za privrednu proneveru. Kad njih vidi u loži, publici je jasno da je u pitanju „nova košulja a staro odelo“.

Kaže prvi čovek srpskog fudbala da je pesmica „Tole lopove“, tako pevljiva da je malo falilo da je i on zapeva. Lako je biti duhovit na ovu navijačku opomenu, posle onakvih pobeda i igara u Kruševcu i Novom Sadu. Ali šta će biti ako ovaj Mihajlovićev „podmladak“ izgubi u oktobru od Belgije i Makedonije? Pesnik lepo kaže: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. U svakom slučaju i za Karadžića i za sve nas bilo bi predivno kada bi utakmica sa Belgijom pokazala da je reč o renesansi a ne o bljesku srpskog fudbala. Verujem da bi i navijači tada „promenili ploču“ i zapevali Toletovu omiljenu pesmu: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“!