Život nije samo marketing i propaganda

Baš zato verujem da je Srbiji potrebna „tačka preokreta“. Ako do nje zaista mogu da dovedu male stvari, onda bi za početak mogli da pokušamo da svakog dana u svakoj prilici ponavljamo istu rečenicu „ja ipak mislim gospodine predsedniče države, premijeru, ministre, da biste morali da nam odgovorite zašto ste toliko bahati, zašto nas potcenjujete i zašto verujete da sve to može proći nekažnjeno?“

Naravno da profesorka Turajlić zna za onaj farsični izlazak predsednika i ministarke sporta pred sudiju za prekršaje i smešne novčane kazne tada izrečene. Ta i takva vlast će zaista, kad tad, morati građanima da položi račune za sve bedastoće i potcenjivanje ljudi „kao da smo beslovesna masa kojoj će oni bez stida i srama pričati šta god im bude savetovao neki stručnjak za marketing“.

Zato i podsećam na taj smešni pokušaj da se preko banalne čaše šampanjca pokaže kako je Srbija pravna država u kojoj pred sudom svi imaju isti tretman. Kada je samo dva dana posle trijumfa nad Rumunijom (5:0) i konačne pobede Srbije u kvalifikacijama za Svetsko fudbalsko prvenstvo jedan dnevni list preko cele naslovne strane objavio „Tadiću 60 dana robije“ jer je u društvu ministarke sporta pio šampanjac na sportskom događaju, nekome od savetnika predsednika učinilo se da je to divna prilika da se pokaže kako funkcioniše pravna država. Iz kabineta predsednika republike stigla je i izjava da će predsednik platiti kaznu ako je prekršio zakon. Valjda zato što nije bila na vreme obaveštena da bi trebalo da učestvuje u fingiranju promocije pravne države zvane Srbija, ministarka sporta je u prvoj izjavi, spontano i sasvim iskreno rekla da tu nema kršenja zakona jer nije reč o točenju alkohola na sportskom objektu već o najobičnijoj i svuda u svetu prirodnoj i dozvoljenoj zdravici u čast pobednika. Ali kada je predsednik izjavio da će platiti kaznu svi akteri „slučaja šampanjac“ pa i ministarka papagajski ponavljaju: zakon je jednak za sve. Farsa je izvedena do kraja, „kazne“ su plaćene.

To je taj atak na zdravu pamet, to potcenjivanje građana, o čemu piše profesorka Turajlić. Naša politička elita (i vlast i opozicija) čitavu svoju aktivnost svodi na marketing i propagandu. Za njih javna scena i nije ništa drugo nego njihov propagandni poligon. I to čovek može nekako i da razume. Ali kako razumeti to što im je baš „sve svejedno“ kada u srpskim medijima neviđeni publicitet dobijaju Kleo, Savio, Mavio i ostala fudbalska boranija iz Brazila, a da se o Nišliji Dejanu Petkoviću Rambu, fudbalskoj zvezdi u zemlji kafe i fudbala, pojavi tek tu i tamo poneka informacija? Ili to da u zemlji Srbiji retko ko zna za jednog od najbogatijih ljudi u Brazilu, Srbina Aleksandra Mandića, čoveka koji je tu zemlju prvi preko interneta povezao sa celim svetom.

Iz aviona se vidi da su naši političari eksperti za politički marketing, da čitav život svode na marketing i propagandu i da ih građani interesuju samo pred izbore. Pošto se izbori približavaju, treba ih podsetiti: i Broz je tako vladao Srbijom, ali je i nama davao da živimo jer je znao da život nije samo marketing i propaganda. A nije ni večan.