Šizofrenija i grmljavina

Uveren je u autentičnost dokumenta, dok su Miloševićevi saborci na čelu sa Borisavom Jovićem, koji je, kao predsednik SFRJ, navodno i tražio izveštaj o zdravstvenom stanju predsednika SR Srbije, saglasni da je otkriće budalaština. Pa ipak, u toj saglasnosti nisu previše ubedljivi, ili su ih mediji koje je Tvit Živkovića zainteresovao takvim predstavili.

Sloba šizofreničar treba, u stvari, da govori u prilog Živkovićeve inicijative da se političari podvrgavaju lekarskim, tačnije psihijatrijskim pregledima. Inicijativa je umesna, što dokazuju razne izjave i postupci (potencijalnih) pacijenata. Ali možda treba otići i korak dalje pa kod psihijatra slati ne samo političare, već i one koji ih biraju. Smatram, naime, da i birači imaju svoj deo odgovornosti. Vide, na primer, i bez procene stručnjaka da neko očito nije sav svoj, pa ipak ga biraju. Na svako biračko mesto posaditi po jednog psihijatra. Ali to baš ne bi bilo realno, ne samo zato što nemamo toliko psihijatara.

Kad smo već kod Miloševića i prohujalih (da li?) vremena, prizvao ih je i predsednik Vučić na skupu povodom devet godina Srpske napredne stranke: „Srbija sme da zagrmi onako kako se nije čula u poslednjih 20 ili 30 godina“. Zanimljiva izjava. Cepidlake će se setiti da je pre 30 godina održana Osma sednica, a da je pre 20 godina, 1997, bila pauza u sukobu Milošević – Zapad koja će se vrlo brzo okončati izbijanjem sukoba na Kosovu. A ko nije cepidlaka prisetiće se da je pre 20, 30 godina bilo još ratova.

Pa da li se Vučiću grmljavina koju je pomenuo omakla? Ako nije, postavlja se pitanje kome je izjava upućena. Mogu da zamislim da bi se mnogi složili da je primalac biračko telo čijim ušima godi takozvani patriotizam koji treba da „nadomesti“ približavanje zemlje EU. U tom nadomešćivanju Vučić, međutim, ide predaleko. Dok govori o budućnosti i Srbiji u Evropi, on u prepirci Skot-Vulin oko osuđenog generala Lazarevića „prirodno“, kako kaže, staje na stranu Vulina, a skup SNS-a mu uveličava Šljivančanin.

Ta pretpostavka o zamajavanju biračkog tela uklapa se u shvatanje prema kojem Vučić, potpuno racionalno i uz razumevanje EU, ima jednu priču za Brisel i Vašington, a drugu za unutrašnju politiku, ali i za Moskvu. U poslednje vreme izgleda kao da se razlika između dve priče zaoštrava, na oduševljenje šefa diplomatije kojem su, na skupu SNS-a, usta bila puna priča o genocidu, etničkom čišćenju, bombardovanju i srpskim žrtvama. Dačić s oduševljenjem priziva i raspisivanje republičkih izbora.

Stalni prevremeni izbori su način za produžavanje vlasti, dok je opozicija slaba, i spoljnopolitičko balansiranje – jer kad si stalno u izborima strani partneri moraju da razumeju tvoje uzdržavanje od donošenja odluka koje očekuju. A sa krajnostima – i Šljivančanin i Evropa, i Lazarević i tesna saradnja sa NATO, i regionalna saradnja i Vulin – balansiranje počinje da liči na političku šizofreniju.

Ne verujem da je Milošević bolovao od šizofrenije. Za „nedoličan privatni život“ Mire Marković, nisam siguran. Zanimljiv mi je podatak, koji u knjizi Političko groblje navodi Slavoljub Đukić, da je Osmu sednicu pratila na TV-u zajedno sa Zoranom Todorovićem Kundakom, ubijenim 24. oktobra 1997.