Evo ideje! 1Foto: Luca Marziale / Danas

U pravu su svi oni koji tvrde da uglavnom mlatimo praznu slamu i pišemo i govorimo uglavnom ono što svi znamo.

Svi nešto mudrujemo i opisujemo već poznate činjenice. Dajte neko rešenje, šta predlažete, neki plan, program, manifest.

I taman sam se okuražio da konačno eto nešto predložim, zeznuo me Dragan Đilas i izašao sa imenom predsedničkog kandidata.

Bez obzira na to, kada sam se već osilio, hoću da podelim sa vama moju ideju.

Elem, sada je već više nego jasno da će opozicija umesto u jednu, ili tri kolone, izaći na izbore u Bog te pita koliko.

U krajnjoj liniji nije ni to loše.

Ponuda će biti takva da će svako moći da nađe nešto za sebe.

Biće tu koalicija oko Đilasa, ako opstane do izbora, onda Ćuta, Zelenović i NDBG, zatim oko bivšeg predsednika Borisa Tadića.

Sledeća kolona je ona koja će se okupiti oko Boška Obradovića, pa suverenisti sa Sašom Radulovićem, Milanom Stamatovićem i dr Jovanom Stojković, kao i koalicija POKS-DSS. Mnogi su tražili nova lica, tako da će i njima da bude uslišena molba – Srđan Škoro.

Iz ovih sedam kolona jasno se vidi da zajedničkog kandidata za predsednika opozicija neće imati, i to je u velikoj meri put u poraz na predsedničkim izborima.

Zašto se odustalo od nestranačkog predsedničkog kandidata?

Verovatno zato sto niko neće od onih koji su figurirali za tu kandidaturu.

Doduše, možda se ni opozicija nije mnogo pretrgla u potrazi iz straha da ta osoba posle 3. aprila ne postane lider opozicije.

Šta nam preostaje?

Pod obavezno, dogovor svih opozicionih lista oko kontrole izbora.

Ogromna „vojska“ je potrebna za tako nešto. Treba obezbediti 17.000 kontrolora plus ljude koji će koordinisati celodnevne izborne aktivnosti.

Ako neko odbije ovu ideju, onda stvarno radi za Vučića.

Pod pretpostavkom da se nekako opozicija dogovori za predsedničkog kandidata, pa bio to i Zdravko Ponoš, upravo zbog tog straha da će on postati glavna politička ličnost u Srbiji, on mora da se obaveže da neće imati velike političke ambicije.

To znači da će na funkciji predsednika, posle eventualne pobede, ostati najduže dve godine.

Za te dve godine Skupština Srbije mora da donese sve neophodne zakone koji su potrebni za promenu sistema – o lustraciji, poreklu imovine, o medijima, izborne zakone i sve one druge koji bi od Srbije napravili demokratsku državu.

Ta nova vlast bi morala te iste zakone da sprovede „ni po babu ni po stričevima“.

Predsednik Srbije bio bi na čelu te komisije, ili organa koje bi predlagao i organizovao sve aktivnosti po pitanju usvajanja tih zakona.

U slučaju da ne ide u željenom pravcu, uvek bi mogao da podnese ostavku i da sve te velike i pametne stranke natera na još jedne neizvesne i rizične izbore.

Po završetku tog posla, onda bi se raspisali, najpre, parlamentarni izbori, zatim lokalni i na kraju predsednički.

Nikako svi u isto vreme.

Bilo bi idealno da se barem na lokalu predstavnici vlasti biraju većinskim sistemom, a za parlamentarne smanjiti broj mandata i poslanike birati po kombinovanom sistemu kakvi već postoje u Evropi.

Imam još jednu hrabru ideju.

U upravnim odborima jedno mesto  bi moralo da pripadne ili predstavnicima opozicije, ili običnom nestranačkom građanstvu.

Time bi se rad javnih preduzeća i ustanova učinio transparentnijim.

Jezik mržnje i ružnih reči bih bez razmišljanja izbacio iz parlamenta.

Doduše, mnogi od onih koji su trovali javnost bili bi već lustrirani i opasnost od takvih govora bi bila svedena na minimum.

Svako, pa i najmanje mešanje političara u rad medija bilo bi sankcionisano istom merom lustracije kao i onih koji su to radili prethodnih deset godina.

Mediji bi morali da se pridržavaju pravila „dve strane“, što znači da bi o svakom pitanju trebalo da se izjasne i predstavnici vlasti i opozicije.

Kada je gost predsednik ili premijer, u istoj emisiji, nedelju dana kasnije mora da se omogući predstavniku opozicije da odgovori.

Jedan od glavnih zadataka novih vlasti bi bila reforma BIA, Vojske i policije.

Posle Keramičara, Vulina i Stefanovića, bezbednosne strukture moraju da budu očišćene od poda do plafona.

Dakle, kontrola izbora, oročenje mandata, usvajanje i primena neophodnih zakona, i na kraju novi izbori u različitim terminima.

Eto, ovo je jedan od predloga šta i kako dalje. Sigurno da ima i boljih i zato je važno da se što pre pomerimo sa mrtve tačke, jer 3. april samo što nije.

#izVucicemose

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.