Strah od Đilasa

Taj strah je patološke prirode i postaje obavezni deo naprednjačke ideologije.

A Prvorođeni, poput dokazane kukavice kmeči i kuka do neba pokazujući da je taj strah sve veći i veći.

On definitivno ima nasušnu potrebu da od sebe i svih svojih, bila to porodica ili stranka, napravi žrtvu na koju se obrušavaju sva zla ovog sveta.

To čini sa toliko neukusa i uz pomoć razarajuće prostačke energije koja je svakodnevno prisutna u javnosti.

Jednostavno konverzuje situaciju.

U Srbiji se, izuzev sina pokojnog Slobodana Miloševića, nikada nije pričalo za nekog člana porodice nosioca najviših funkcija kao nekome ko je uključen u „svašta nešto“.

Nekadašnji nosač gajbica je bio trn u oku kompletnoj javnosti, ali sve do dolaska na vlast Prvorođenog, članovi porodica ljudi na najodgovornijim funkcijama nikada nisu dovođeni u vezu sa nekim radnjama, poslovima i ostalim aktivnostima.

Niko skoro da nije ni znao da pokojni premijer Zoran Đinđić ima rođenu sestru, kao ni bivši predsednik Boris Tadić.

Ako izuzmemo divlju gradnju, ni Tomislav Nikolić se nije mogao „pohvaliti“ da mu je porodica na udaru.

Iskreno, čak ni kumovi im nisu bili na udaru.

Kada je reč o Prvorođenom, od početka ga prati i Drugorođeni.

Godinama slušamo priče o umešanosti Drugorođenog u mnoge stvari, ali bez ikakvog dokaza.

I šta se onda dešava?

Zahvaljujući tom iskonskom strahu, Prvorođeni javnost u Srbiji upoznaje sa Gojkom, rođenim bratom Dragana Đilasa.

I eto zamene teza.

Nije više Drugorođeni tema, već je lopta prebačena u Đilasovo dvorište.

Jedan brat je zamenio drugog brata.

Ali, nije samo ta konverzija u igri.

Setili su se naprednjaci i Zagorke Dolovac i njenog višegodišnjeg zimskog sna.

Iz Skupštine Srbije je stigla informacija da Dolovac svakog jutra sedi na kanabetu kod Dragana Đilasa!!!???

Jedini kanabe na kojem je zabeleženo da je državna tužiteljka bila je onaj na Andrićevom vencu.

Jeste da je pokrila glavu sa fasciklom, ali je jasno da je bila kod Prvorođenog.

Sigurno nije bila kod Suzane Vasiljević i debatovala sa njom o cipelama i tašnama.

Nije, doduše, bilo jutro.

Tužilac koji, evo već devetu godinu, nijedan jedini predmet nije pokrenula o tiče ljudima na vlasti, optužena je u tom istom parlamentu da je gluva na pripremu ubistva Prvorođenog i njegove porodice, koju organizuje upravo Dragan Đilas.

Ako je neko i pomislio da je Srbija zemlja u kojoj Prvorođeni upravlja medijima, grdno se varao.

Kuknjava SNS je do neba kako Dragan Đilas kontroliše sve medije koji u Srbiji, kako to Prvorođeni voli da kaže, 24/7 vode najprljaviju kampanju protiv njega i njegove porodice.

Ta kampanja se sada zasniva na priči kako opozicija želi smrt Prvorođenog i njegovih najbližih.

Oko pažljivog gledaoca i čitaoca nigde nije primetio da se u ijednom mediju, sem onih koji su glasnogovornici ove vlasti, govori o ubistvu predsednika i njegove porodice.

Kada se opozicija zalaže za neke mere zbog korone, želi smrt Prvorođenom.

Ako je protiv budžeta, takođe, želi smrt Prvorođenog.

Kada traži jednak tretman na nacionalnim frekvencijama, isto, priželjkuje smrt Prvorođenog.

Čak i kada se opozicija raspravlja između sebe i sukobi se, cilj je – ubistvo Prvorođenog.

Bilo kakvo opoziciono delovanje za rezultat ima samo jedno – smrt Prvorođenog.

Strah im je paralisao mozak za bilo kakvo racionalno razmišljanje.

Tačno je da je strah osećaj koji je rezultat neke opasnosti, ali je tačno i da strah izaziva, ne samo realna, već i zamišljena opasnost.

Ako na sve to dodamo i urođeni kukavičluk koji je nastao odavno u radikalskoj političkoj laboratoriji, jasno je jedina politika vodilja Prvorođenog strah od gubitka vlasti.

Naravno da Dragan Đilas nije jedini, ali je najizloženiji tom strahu.

Bez obzira koliko daleko išle te uprede, pretnje, besmislene laži i prokletstva, Dragan Đilas i svi oni koji završe u nizu na čijem je on čelu, to treba da pretvore u svoju snagu.

Strah koju ova vlast pokazuje je nezabeležen u istoriji političkog života u Srbiji.

Prvorođeni je, upravo, neustrašivo najstrašljiviji i zato se ponaša poput malog, prestrašenog deteta koji stalno i uz neizostavni plač ponavlja – nisam ja, on je, igrajući na empatiju svog naroda.

Zato mu se stalno i obraća istim pričama. Zna on da će jednom i narod njemu obratiti.

#izVucicemose