Teška strana reč - genocid 1Foto: Luca Marziale / Danas

Srbija davno nije bila jadnija i bednija nego što je to danas.

Verovatno najgora vlast u novijoj istoriji koristi najbrutalnija sredstva da bi zadržala svoje pozicije, Prvorođeni kadrira neviđeni soj poslušnika, poltrona i mediokriteta kako mu se neko nekada ne bi suprotstavio, a građani su prepušteni da se sami bore za zrno slobode koje im je svakoga dana sme manje i manje.

I sve ovo mi dobro znamo, ništa nije novo.

Nije novo ni to da do razuma ljudi kojima su mozgovi isprani naprednjačkom kampanjom ne možemo da dopremo ni sa jednom istinom, logičkom pretpostavkom, bilo kojim tekstom ili karikaturom.

Davno su rovovi iskopani.

I šta onda da radimo?

Da se predamo?

Da postanemo i mi deo naprednjačke menažerije?

To ne bi trebalo da dođe u obzir.

Koliko god da se trudimo, nastradaće samo naša leđa.

To se dešava svakome ko iole malo podigne glavu i kaže nešto ili učini kako bi se barem za nijansu osvetlila tama koja nas godinama prekriva.

Tačno smo znali da će reči, da je u Srebrenici bio genocid, probuditi one najstrašnije, najmizernije i najbrutalnije delove društva koji su odavno zadojeni mržnjom.

Toliko brutalnih pretnji i uvreda Marko Vidojković i potpisnik ovih redova nisu nikada dobili kao kada smo u svojoj emisiji upravo to rekli.

Svako ko se osetio prozvanim odmah je iskoristio dostupnost društvenih mreža i uputio najodvratnije reči koje su na kraju kulminirale pretnjom klanjem Vidojkoviću.

I to na Duhove, odnosno Dan policije.

Šta je sporno u priznanju čina genocida u Srebrenici?

Po iole normalnijim argumentima onih koji se iz petnih žila bore da se reč genocid nikada u Srbiji ne upotrebi sem u slučaju NDH, Jasenovca i Oluje, sporno je to što zločin u Srebrenici nije u skladu sa međunarodnom i priznatom definicijom genocida.

Tamo se, navodno tvrdi da je genocid zločin koji za cilj ima uništenje kompletnog naroda, a u Srebrenici su „samo“ stradali muškarci od momaka do staraca.

I druge vojske su činile razna zla, možda i veća, i to nikako ne smemo da zaboravimo.

Na hiljade Srba je na najstrašnije načine ubijano, mučeno i silovano, baš u okolini te Srebrenice.

I niko ne zna kako bismo mi, svako od nas, reagovali kada bi neko od naših najbližih tako stradao. I to sve u demilitarizovanoj zoni.

To je na žalost, ostao zločin bez kazne.

I ne postoji nijedan pripadnik bošnjačkog i hrvatskog naroda, a da je iole normalan, ko ne bi osudio takve zločine, kao što smo normalni svi mi koji osuđujemo sve zločine bez obzira na to ko ih je počinio.

To sve, međutim, ne daje nam za pravo, samo zato što se mi ne osećamo komotno, da ne priznamo nešto što je Međunarodni sud presudio.

Uostalom, prvi koji je priznao genocid u Srebrenici i ko je rekao da jedan narod ne sme da bude žrtva jednog čoveka – Ratka Mladića, bio je Milorad Dodik.

Drugi, mnogo opasniji argument protivnika priznanja genocida je pozivanje na to da priznavanjem genocida mi priznajemo da je srpski narod odgovoran za to.

Ne draga gospodo.

Ne može Ratko Mladić da bude srpski narod.

On je pojedinac.

Da je malo više učio i čitao o srpskoj vojsci iz Prvog svetskog rata, o Živojinu Mišiću, Stepi Stepanoviću, Petru Bojoviću, a ne o Titu, drugačije bi vojevao.

S druge strane, nešto ne primećujem da je nemački narod proglašen za genocidni, iako je odgovornost kompletnog naroda mnogo veća nego bilo čijeg u istoriji čovečanstva.

Ovde se radi o pokušaju oni radikalskih i socijalističkih struktura da speru ljagu sa svog imena, a ne sa države.

Njihova briga za državu je prestala onoga trenutka kada su od te države dobili stanove od po jednog ara dok je ta ista država bivala razarana NATO bombama.

Ne može narod u Srbiji da bude odgovoran za ono što su radili vojske i paravojske u Bosni, isto kao što građani Srbije nikada ne mogu da osete taj bol kao što su to osećali svi oni pripadnici srpskog naroda u toj istoj Bosni, ali i Hrvatskoj zbog zločina koje su trpeli u 20. veku.

Odbranom nečega što je neodbranljivo, svi oni pokušavaju da spasu svoje duše.

Koliko su se puta, samo pred državnim organima, čule poruke – Ubićemo 10 Muslimana za jednog Srbina, srpske granice na liniji Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica, ili ona da nijedan Albanac neće ostati na Kosovu.

To su bile reči današnjih vladara Srbijom.

Naravno da njihova priroda nije sklona da se pokori presudi Međunarodnog suda u Hagu. Pljunuli bi na sebe, a za tako nešto nisu sposobni. Da jesu, drugačije bi izgledala današnja Srbija.

#izVucicemose

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

8 reagovanja na “Teška strana reč – genocid”

  1. Teško da će biti komentara na ovaj članak.
    Jednostavno čovek ne zna šta da kaže.

  2. Šta god ko mislio o zločinu u Srebrenici, Ratku Mladiću, Karadžiću, Miloševiću, Šešelju, Vučiću (koji su pristali na saradnju sa Haškim tribunalom 90ih),
    pretnje smrću su apsolutno nedopustive i moraju se sankcionisati po hitnom postupku.
    To nije političko pitanje već teško krivično delo!

    Profesor Gideon Grajf, jevrejski istoričar i predsedik Nezavisne medjunarodne komisije za istraživanja stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992-1995. rekao je da se u Srebrenici nije dogodio genocid, da ga to ljuti („Jevrejin sam i znam šta je genocid. Nije se radilo o genocidu, to se ne može nazvati – genocid i ako neko koristi taj termin treba ga izbrisati iz istorije“.)
    i da je tačan broj bošnjačkih žrtava preciznim brojanjem Komisije 3714,
    “ taj broj treba biti zapisan u istoriji, ni manje, ni više“, kaže profesor Grajf.
    Tačka.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.