Upišano dete u pesku

Čovek koji je, pokazaće istorija, potpuno nedostojan Srbije, do sada je uspeo da uništi sve čega se dohvatio i šta je mogao. Mnogo toga je upropastio iz neznanja, i nije mu zameriti. Čoveku je devedesetih upala zlatna kašika u med i od poslanika, preko direktora „Pinkija“, do ministra informisanja za čijeg je mandata kažnjeno najviše medija u novijoj srpskoj istoriji i ubijen jedan novinar, stigao je do toga da je postao gospodar života i smrti.

Nešto manje od toga što je uništio je učinio i iz inata, a nešto i iz osvete za neostvarene dečačke snove i preživljene komplekse. Kada pogledamo u suštinu ove vlasti, vidimo da je ona idealna za lečenje kompleksa neostvarenih likova. Ti likovi ni u najluđim snovima nisu mogli da vide sebe u ministarskim foteljama, lutrijama, koridorima, Kontroli leta, na vojnoj obuci…, a neki su se, za razliku od drugih, uspeli da postanu – „čale“.

Srbiju je zarobio jedan čovek i ne daje joj da udahne svež vazduh. Ugušio nas je samim sobom, Ne postoji način da se odbranimo od njega. Na televizoru je ON, na ekranima mobilnih telefona je ON, na putu za Mladenovac u kolima na radiju, eto ponovo njega. U februaru je za našto vise od deset minuta popravio rekord pojavljivanja u medijima od januara. Tokom najkraćeg meseca u godini uspeo je da naprvi prosek od 33,1 minut svakodnevnog prikazivanja na televizoru. I onda se ljuti što je ON predmet ovog buđenja Srbije. Ne možemo, nije normalno, da se borimo protiv onog degenerika Jutke koji i dalje volka žene po Brusu, protiv one mizerije od Sime iz Grocke koji od prošle nedelje ponovo slobodno hoda svojim pašalukom i gleda na lokalne novinare kao na mete, i svih onih funkcionera sa lažnim večernjim diplomama. NJih nikada ne bi bilo tu gde jesu da nema njega.

Prvorođenog niko ne mrzi. On ima patološku potrebu da bude voljen i svakoga ko ne deli tu emociju sa njim, poput malog upišanog deteta u pesku, proglašava za nekoga ko ga mrzi. I sam je za tako nešto kriv. Da je kako treba, malo bi se zapitao, zastao, predahnuo u besomučnoj trci za rejtingom, i pokušao bi da sagleda stanje stvari. Obilazi Srbiju u nezabeleženoj kampanji do sada, sa ucenjenom i pod prisilom dovedenom publikom, i koju koristi za ličnu i stranačku promociju, za razračunavanje sa političkim protivnicima i za svađu sa kosovskim Albancima. Najgore živimo od svih građana Evrope, najmanje slobode imamo, najgore zdravstvo… Nema te statistike koja može da ulepša stvarni život u Srbiji.

LJut je na Prištinu što su kosovski Albanci usvojili platformu za pregovore sa Srbijom. A, ja ga evo skromno pitam, jasno i glasno – zašto Srbija nema i nije usvojila platformu za pregovore sa kosovskim Albancima? O tome ne govori u toj kampanji. Samo ponavlja ko papagaj da je naš plan kompromis i razgraničenje, i ništa drugo. U Skupštini Srbije, za razliku od onog parlamenta u Prištini, nema razgovora na temu – šta je naša platforma. Čak se i prema patrijarhu Irineju ponaša kao prema nepismenom čoveku, jer ga je obavestio šta piše u kosovskoj platformi. Ne ume naš patrijarh sam da čita, pa je potrebno on da ga obavesti. Što ga Prvorođeni ne obavesti o tome šta je plan i ideja Srbije, kada već nas kulira još od Bog te pita kada?

Ovo je samo jedan od dokaza nesposobnosti i ove vlasti. Godina nas ubeđuje da smo popravili svoj položaj, da je svet prepun naših prijatelja i da nas uvažavaju, a onda – slagali su me. To, poštovani Prvorođeni, prijatelji ne rade, ne lažu prijatelje. Preigrao se malo, i sada stiže račun za naplatu. Plašim se samo da ta naplata ponovo ne košta mlade glave u nekom novom, iskontrolisanom sukobu. Eno ga onaj njegov duhovni otac već prati kako će mladost Srbije morati u rat za Kosovo. A, i nesposoban ministar odbrane ostvaruje svoje dečačke snove na „šatro“ petnaestodnevnoj vojnoj obuci. Kukala nam tetka ako će najpoznatiji srpski dezerter da nas vodi u bilo kakav vojni pohod.

Srbija nema više vremena da gubi na nesposobne i neostvarene likove. Najveći patriotizam u ovom trenutku je boriti se protiv ovakve vlasti. I to moramo svi da shvatimo umesto što gledamo jedni drugima u zube i prebrojavamo ih. Nema vise vremena za bacanje. Imamo jedinstvenu priliku da postanemo normalna zemlja. Naša zemlja mora da postane država u kojoj će Marije Lukić da hodaju uspravno, a Jutke da budu kastrirane, barem politički, ipak je ovo 21. vek.

#izVucicemose