(Predizborna?) poruka Latinke Perović

Ona nije svoju ulogu u komunističkom pokretu zaustavila na osvajanju vlasti i na njenoj distribuciji… onda dolazi period razvoja društva, demokratizacije, oslobođenja ličnosti. Tu je naša teorijska misao u suštini jako dogmatska. Onda je liberalna ideja postala prokazana ideja. Srbija takođe ima vrlo tanku liberalnu tradiciju, vrlo tanku… Ona ima narodnjačku populističku tradiciju, to je seljačko društvo.“

Latinka Perović je u svega nekoliko rečenica podsetila da se srpsko društvo realizovalo u odnosu na evropsku civilizaciju u onoj meri u kojoj je bilo u stanju da ispisuje svoju liberalnu marginu. U onome srećnom vremenu 1965-1972, nakon ustavnih, privrednih i bezbednosnih reformi (pad Rankovića) koje su otčepile i relaksirale jugoslovensko društvo, u mojoj najširoj porodici i po kafanama lajalo se s više slobode, duha, znanja i inteligencije: ratne kontroverze i ideološke paradigme, svetska i lokalna politika, promene i otpori promenama, sve do antropoloških karakteristika pojedinih komunističkih zvaničnika (koji su likom i delom opravdavali traganje za izgubljenim beočugom koji čoveka vezuje za njegove prethodne biološke pretke).

Ni u narednih nekoliko generacija Srbiju neće zastupati lideri i partije liberalnog usmerenja, po ugledu na SAD, Britaniju i Holandiju, gde su svi neki liberali. Vučić pokušava da populizam pomiri s liberalizmom dok radi na ekonomskom razvoju i pretežno poslovnoj komunikaciji sa evropskim regionalnim liderima. Ali su, za razliku od Titovog vremena, ovom stvarnošću nezadovoljni svi, najviše njegovi birači. Odsustvo optimizma je naša opšta prepreka. Janković opominje na arbitrarnost državnih institucija, zastupajući liberalizam deesesovske provenijencije, i zato je skučen i u sopstvenom domenu ljudskih prava, a njegovi saradnici u kampanji oskudni.